Svedok T

Svedočio je u predmetu Dragan Slavković i drugi pred Većem za ratne zločine Višeg suda  u Beogradu 29.1.2007. godine.

Bosanski Musliman iz Zvornika. Pripadnici srpskih snaga su ga uhapsili 7.5.1992. godine ispred njegove porodične kuće sa Enverom i Nesibom Dautovićem. Sva trojica su odvedeni u „Ekonomiju“.

***

Oni nas dovlače pred tu, jednu kao upravnu zgradicu sa par prostorija i nekakve tamo pomoćne zgradice i tu nas istovaraju i pritvaraju nas u jednu malu prostoriju između tamo većih zgrada […] I odmah sam primetio na tim šiljcima, znači parčadima armature koji su virili iz betona, tih kolaca, tragove krvi, čak, da kažem, nekih dlačica […] ja sam video šta je, o čemu se radi i da je tu još prošlo ljudi i da je tako to od nekoga ostalo.

***

Sada ja ne mogu svaki dan govoriti u minut ili sat, ali počinju sada tu razne pretnje, torture, tuče, batinjanje i sve to, celo vreme boravka. Posle toga, kada su nas tu, znači, stavili, da li je to bilo sat, dva vremena, dolazi grupa ljudi, otvaraju se vrata i ulaze. Tu nije bilo pitanja zašto, kako, što, kako uglavnom uđu sa tim svojim, kako sam malopre napomenuo, rekvizitima i raspoređuje se uzduž te prostorije, okrenu se jedni tamo onima, ovi drugi ovako, kao izaberu po jednog, dvojicu i nastavljaju da nas biju i tuku sa tim stvarima koje imaju i da maltretiraju […]

***

Zamislite kada dođe jedan Pufta i donese te palice, bezbol palice i kada počne da ide, da udara sve redom i koga stigne.

***

[…] uneo je jednu motku, ja mislim kao kvrgavo neko drvo koje je bilo nepravilnog oblika, onako i okrenuo se i rekao Nesibu Dautoviću – „a ti si taj, dosta je, za tebe je kraj“. I počeo je da ga udara po glavi, po grudima i po rukama, gde stigne sa strane sa tom motkom, a mene, pa je Envera Dautovića. Jedne prilike se izmakao jedno možda tri, četiri metara, koliko je imao tamo prostora i zalete se i kada se zaleteo, skočio je direktno u moje grudi sa obe noge […] Tako da sam se srušio dole, da nisam imao više daha i svega.

***

[…] 12. maja ujutru u 5 sati i 30 minuta otvorila su se vrata od te prostorije. Na tim vratima se pojavio Zoks. On je pročitao, odnosno prozvao Envera da izađe. Enver je izašao napolje, vrata su ostala poluotvorena, ustvari, otvorena, odškrinuta, ovako otvorena, možda napola otvorena, nisu bila zatvorena. […] Počelo je udaranje koje sam ja, koje smo mi dosta čuli. To je taj odjek udaranja tupog predmeta, nečega sa čim su udarali i njegov onaj krik – „uh“, „ah“, „e“ i tako i najednaput nestaje i ne čuje se. […] Posle toga se ponovo nešto čuje i ti izdasaji i to sve ostalo i čuje se šljunka […] I uleteo je unutra ponovo. […] to su takve bile kratke stvari, ali su bile tako strašne i brze, munjevite, mučenje.

***

Ulazi sam i uzdihan i drži se za grudi, za grudi i tako drži, trči i leti, sedne i samo sam mu pogledao, oči se okreću ovako […] Pojavljuje se Zoks […] I prozvao Nesiba Dautovića. Nije ga prozvao imenom, nego je rekao „stari, ti si na redu“. Kada je izašao napolje, počela je ista ona lupa i oni znaci udaraca da se čuju, da odjekuju. Isto vrata nisu bila zatvorena. Ista situacija je bila tako da, ovaj, pet, šest minuta, sedam, koliko je bilo, da je se čuo Nesib kako mislim se izražava, jauče. Najedanput ne čuje se ništa. I ne čuje se ništa i samo pogledam na vrata, na koljenima i na rukama ga Zoks ubacuje, gura sa praga, sa praga.

***

Oči su mu bile bele, verovatno gore su otišle, šta ja znam, jezik je bio iza usni i uspeo sam ga da povučem i ovako, kraj sebe povučem. Onda je Zoks rekao da ja izađem, prozvao me na vrata. […] Strah je to, mislim, moram da kažem da prosto i sada kada govorim, je to strah takav, da čovek faktički je mrtav, a živ i izlazim tamo. Zoks me dočekuje, tada sam ga dobro video. […] U ruci je držao cev, vodovodnu cev […] Na jednom kraju je bilo koljeno […]

***

Tada je Zoks, ja Vam sada govorim, skoro sa tim ne uživanjem, nego doživljajem, zamahnuo. Na glavi je imao maramu vezanu, vezanu maramu na glavi i udario me je iza leđa, stajao mi je iza leđa. To je metoda bila sigurno. Ne ispred, nego iza leđa, u predelu od slabina pa do sve pod pazduhom gore, tom cevi koju je on imao, sa tim kolenom, gvožđe je gvožđe. Kada me je udario, ja sam samo video da mi se gubi svest, kao neke ptice, kao nešto i pao sam. […] „Diži se, ali ruke stavljaj opet na glavu“. Morao sam da se dižem sa rukama na glavi, a to je teško, a bol je bio takav da nisam osećao više pola toga. […] dva. Tri puta je tako bilo. Svaki put bi padao i tako udarac sa jedne i sa druge strane.

***

Nesiba nisam mogao ni čuti, jer čovek je već bio mrtav.

***

Istog dana je prebačen u „Ciglanu“, a zatim u logor „Batković“, odakle je razmenjen 21.7.1993. godine.

Povezano

Jahija i Omer Omerović

Bosanski Muslimani iz Klise, otac i sin. Dana 1. 6. 1992. godine, pripadnici srpske TO su ih razdvojili sa ostalim muškarcima u Bijelom Potoku  i

»

Ibro Lolić

Bosanski Musliman iz Đulića, vozač u „Drinatransu“, kolega Dragana Mašanovića. Dana 1. 6. 1992. godine, pripadnici srpske TO su ga razdvojili sa braćom Redžipom i

»

Bijeli Potok

Dana 31. 5. 1992. godine, predstavnici vlasti postigli su dogovor o dobrovoljnom iseljenju meštana sela Klisa, Đulići, Grbavci, Kučić Kula, Grebe, Šetići, Čelišmani, Radave, Sjenokosa

»

Nesib Dautović

Nakon preuzimanja vlasti u opštini Zvornik početkom aprila 1992. godine, srpske snage su počele sa privođenjem i hapšenjem bosanskih Muslimana. Oni su zatvarani u oko

»

Zoran Jagodić

Ekonomista, pripadnik Interventnog voda Stanice Javne bezbjednosti Ugljevik. Svedočio je u predmetu Maksimović Goran i drugi pred sudom BiH 6. 6. 2016. godine. Svedoči da

»