Potočari

Dana 11.7.1995. godine, hiljade bosanskih Muslimana pobeglo je iz Srebrenice i okolnih sela, u Potočare, u Bazu Holandskog bataljona. Izloženo artiljerijskoj i puščanoj vatri bosanskih Srba, nekoliko hiljada bosanskih Muslimana peške se kretalo putem od Srebrenice do Potočara. Neki ljudi su ranjeni, a mrtvih tela bilo je duž celog puta. Vojno sposobni muškarci su se na brdu Lehovići odvojili od svojih porodica i krenuli ka Šušnjarima, selu na ivici srebreničke enklave. Kolona muškaraca se formirala na ulazu u obližnje selo Buljim, i krenula ka Tuzli koja je bila pod kontrolom Armije BiH.

Između 4.000 ili 5.000 bosanskih Muslimana bilo je u samoj bazi UN-a, dok je ostalih 15.000 ljudi sprečeno da uđe. Oni su razmešteni u okolne kuće i fabrike, na obližnju autobusku stanicu „Ekspres bus“, ili po samom putu. Granate koje su preletale preko baze Holandskog bataljona, izazvale su paniku među već iscrpljenim ljudima.

Fabrika u Potočarima

Potočari, satelitski snimak
Potočari, satelitski snimak

Dana 11. i 12.7.1995. godine održana su tri u hotelu „Fontana“, između predstavnika VRS, UNPROFOR-a i bosanskih Muslimana iz Potočara, među kojima je bila i Ćamila Omanović. Svrha ovih sastanaka bila je da se razgovara o sudbini muslimanskog stanovništva, koje je tada već bilo okupljeno u bazi UN-a u Potočarima i oko nje. Sastanke sa predstavnicima bosanskih Muslimana vodio je Ratko Mladić.

Ujutro 12.7, snage bosanskih Srba približavale su se Potočarima iz svih pravaca. Usput su pretresali i palili kuće bosanskih Muslimana. Kada su stigli do Potočara, ušli su u Bazu Holanskog bataljona tražeći vojnike Armije BiH usput vređajući civile koji su se tamo sklonili i preteći im.

Narednih dana, u bazi je bilo veoma malo hrane i vode. Danju su bosanski Muslimani trpeli velike vrućine, a noću su spavali napolju, na hladnoći. Zbog prisustva snaga bosanskih Srba, nisu se usuđivali da napuste bazu i okolne zgrade, te su u njima vršili nuždu i spavali. Nekoliko žena se i porodilo. Najmanje jedna osoba je izvršila samoubistvo, a više ljudi  je umrlo od dehidratacije.

Tokom noći, pripadnici snaga bosanskih Srba kretali su se kroz masu i više puta odvodili ljude, bez obzira na njihovu starost, posle čega bi se čuli krici i rafali. Među njima su bile komšije Mirsade MalagićBego Ademović je video jednog vojnika kako nožem ubija bebu. Svedokinja T videla je tela trojice dečaka sa prerezanim grlima.

Baza holandskog bataljona u Potočarima

Dana 12.7.1995. godine, žene, deca i starije osobe iz baze u Potočarima ukrcane su na desetine autobusa i kamiona. Tokom naredna dva dana, prevoženi su na teritoriju pod kontrolom Armije BiH blizu Kladnja. Većina autobusa i kamiona se zaustavljala u blizini Tišće. Odatle su žene, deca i stari peške nastavljali prema Kladnju. Kod Tišće je Svedok D izdvojen i odveden u obližnju školu sa još 22 muškarca koji su potom streljani. Svedok D je jedini preživeli.

„Bela kuća”
„Bela kuća”

Muškarci starosti 15 do 65 godina su u Potočarima odvajani od svojih porodica i odvođeni u obližnje kuće, pre svega „Belu kuću“ koja se nalazila oko 150 metara ispred glavnog ulaza u bazu.

Muževi Nure Efendić i Hane Mehmedović su na ovaj način odvojeni od svojih porodica. Dana 13.7.1995. godine, u „Beloj kući“ je bilo 300-400 muškaraca, dok je deo Zatočenim muškarcima nije bila obezbeđena hrana, voda ili pristup sanitarnim objektima,  vređani su i tučeni. Pri ulasku, primorani su da ostave lične stvari, uključujući lične karte i pasoše, koje su kasnije spaljene. Svedok F je video najmanje deset tela muškaraca ubijenih kod obližnjeg potoka.

Većina ljudi koji su odvojeni u Potočarima 12. i 13.7.1995. godine više nije viđena živa.

Povezano