Počev od  25.3.1999. godine ili približno tog datuma, snage SRJ i Srbije napale su i razorile sela Voćnjak/Vojnikë, Leočina/Lecine, Kladernica/Klladernicë, Turićevac/Turicec i Izbica/lzbicë granatiranjem i paljenjem. Uništene su mnoge kuće, radnje i džamije, uključujući džamiju u centru sela Ćirez/Qirez.

Dana 17.4.1999. godine, ili približno tog datuma, oko 100 pripadnika snaga SRJ, uključujući pripadnike paravojske, zatvorilo je oko 115 kosovskih Albanki iz sela Kožica/Kozhicë, devojaka, žena, dece i starijih žena, u porodičnoj kući Abedina Durmishija. Nakon druge ili treće noći, jednom broju žena je rečeno da moraju da idu u Ćirez/Qirez i sakriju se u džamiju, „zato što treba da počne ofanziva“. Grupa  vojnika  VJ  je  povela  27  žena  i  dece  u  selo  Ćirez/Qirez. Među njima su bile Xhevahire Rrahmani i Svedokinja K-24.

Predate su drugoj grupi muškaraca, u maskirnim uniformama tamnozelene i žute boje, s crvenim oznakama i nacrtanim tigrovima na rukavima i zatvorene u jednu štalu u Ćirezu/Qirez. Uz pretnje da će ih pobiti zajedno sa decom, oduzeli su im lične isprave, novac i nakit. Više puta su izvodili iz štale devojke i žene, od  kojih  su  neke  bile  u odmakloj trudnoći. One su prisiljavane na seksualne odnose i na druge načine seksualno ponižavane i iskorišćavane. Izlazile su jedna po jedna, vraćale se s odećom u neredu, bile su prestrašene i nisu želele da govore o onome što se dogodilo. Jedna je rekla da su ih skinuli do gole kože. Poslednji put kad su izveli pet devojaka i tri starije žene, vojnici su žicom zavezali vrata štale. Svedokinja K24 i Xhevahire Rrahmani su čule tri pucnja. Nijedna od osam izvedenih žena i devojaka nije više nikada viđena živa.

Petnaestak minuta kasnije, vojnik ili policajac kog ranije nisu videle došao je u štalu i rekao ostalim ženama da se vrate u Kožicu/Kozhicë.

Svedokinja K-24

Izjava data pred MKTJ, 22.11.1999. godine

Kosovska Albanka iz Kožice/ Kozhicë, domaćica. Njen suprug je bio pripadnik OVK. U aprilu 1999. godine, bila je u devetom mesecu trudnoće.

Krajem marta ili početkom aprila 1999. godine, nakon što je VJ opkolila njeno selo, sa majkom, svekrvom, sinom i drugim ženama i decom iz porodice i komšiluka, prešla je u kuću rođaka koja se nalazila na brdu, jer su verovali da će tamo biti bezbedniji. Muškarci iz porodice pobegli su i sakrili se u planinama.

Sutradan rano ujutru, šest ili sedam vojnika VJ došlo je u tu kuću i naredilo prisutnim ženama i deci da krenu u Ćirez/Qirez. Trojica vojnika su krenula da ih peške otprate do Ćireza/Qirez, ali ih je na pola puta zaustavio mali vojni kamion, kojim su prevezeni nazad u Kožicu/ Kozhicë, gde su smešteni u kuću Abedina Dyrmishija. U toj kući bilo je oko 40 žena i dece iz okolnih sela.

Posle tri dana im je rečeno da grupa iz Kožice/ Kozhicë mora da pređe u Ćirez/Qirez. Trojica vojnika su grupu od njih dvadesetak otpratila u Ćirez/Qirez, gde su ostavljeni sa trojicom vojnika koji su na uniformama imali oznake tigrova i smešteni u jednu štalu. Pod pretnjom oružjem, oduzeti su im novac, nakit i lične isprave. Žene su pretresane do gole kože i dodirivane po intimnim delovima tela. Devojke su izvođene iz štale, jedna po jedna, i vraćale sa sa odećom u neredu. Svedokinja je čula kako jedan od vojnika na albanskom jeziku kaže da je zaklao devetnaestogodišnju Antigonu Dibrani.

Svedokinja je takođe jednom prilikom izvedena iz štale. Narađeno joj je da se svuče, a onda je jedan od vojnika skinuo pantalone i dodiravao je po intimnim delovima tela. Svedokinja se nakon toga onesvestila. Nakon što je došla svesti i drugi vojnik je uradio isto, pritom joj preteći da će joj nožem izvaditi dete iz utrobe.

Nakon što je svedokinja vraćena u podrum, izvedeno je pet devojaka i tri starije žene. 

Tri meseca kasnije, svedokinja je saznala da su žrtve žive bačene u bunare, u kojima su i pronađeni njihovi posmrtni ostaci.

Žene su po povratku u Kožicu/ Kozhicë ispričale „srpskim snagama“ šta se dogodilo. Nekoliko sati kasnije, vojnici u jednobojnim zelenim uniformama odveli su ih natrag u Ćirez/Qirez da istraže šta se dogodilo s onih osam žena. Ostale su u Ćirezu/Qirezu više dana. Redovni vojnici su im donosili hranu i brašno, kao i pelene za decu. Uskoro su poslate u Glogovac/Gllogoc, gde su ukrcane u autobuse za Makedoniju.

Posmrtni ostaci osam žena pronađeni su u tri bunara u blizini štale u Ćirezu/Qirez i pregledala ih je francuska forenzička misija, u julu 1999. godine. Svih osam je umrlo od posledica utapanja, iz čega se zaključuje da su u bunare bačene žive. Prvo su sahranjene u Ćirezu/Qirez, a kasnije na „groblju mučenika“ u Likošanu/Likoshan.

Veće MKTJ je zaključilo da su u Ćirezu/Qirez, tokom napada na stanovnike te opštine, kosovske Albance, najmanje četiri žene bile podvrgnute seksualnom nasilju, čime je ugrožen njihov fizički integritet, što je predstavljalo tešku povredu njihovog ličnog dostojanstva. Seksualna zlostavljanja učinjena su s namerom da izvrše diskriminaciju nad kosovskim Albancima kao etničkom grupom. Shodno tome, ispunjeni su svi elementi seksualnog zlostavljanja kao oblika progona, kažnjivog kao zločin protiv čovečnosti.