Na teritoriji opštine Grubišno Polje tokom 1991. godine živelo je 14.206 stanovnika od kojih je najveći broj živeo u seoskim naseljima. Većina stanovnika su bili Hrvati (42.3%), dok su drugi najbrojniji bili Srbi (31.9%).
Početkom 1991. godine, došlo je do pobune srpskog stanovništva sa teritorije opštine, koje je sa Srpskom demokratskom partijom (SDP) dalo podršku Predsedništvu SFRJ da uspostavi ustavni i pravni poredak. Nekoliko meseci kasnije, tokom septembra i oktobra 1991. godine, JNA je počela sa sprovođenjem vojnih akcija na teritoriji opštine Grubišno Polje. Akcije na toj teritoriji trebale su da osiguraju tranziciono područje za oklopne i mehanizovane jedinice JNA, od severozapada Hrvatske ka jugu i Pakracu.
JNA je pobunjene Srbe iz ove opštine opremila minobacačima raznih kalibara, borbenim oklopnim vozilima, topovima kalibra 76mm itd. Pored toga, JNA je na vojnom poligonu u Gakovu obučavala deo srpskog stanovništva iz opštine. Tako je krajem jula ili početkom avgusta formiran Bilogorski odred Teritorijalne odbrane, čija se komanda nalazila u Velikoj Peratovici. Odredom je komandovao Rade Čakmak i činila su ga dva bataljona, jedan sa zapovedništvom u Velikoj Peratovici, a drugi u Malom Grđevcu.
Tokom vojnih akcija srpskih snaga na ovom području došlo je do proterivanja nesrpskog stanovništva, pljačkanja njihove imovine, protivpravnog zatočenja civila kao i ubistava.
Tokom napada na selo Topolovica 20.8.1991. godine, desetak pripadnika Bilogorskog odreda, među kojima i Boro Trbojević, pucalo je i bacilo bombu na krov kuće Anke Kotaran, i ranilo nju i Josipa Seleša, koji su se sa još nekoliko meštana krili na tavanu. Anka Kotaran je nekoliko nedelja kasnije preminula od posledica ranjavanja. Istog dana uhapšeni su muškarci, civili pretežno hrvatske nacionalnosti, i odvedeni u podrum škole u Velikoj Peratovici, gde su premlaćivani. U podrumu škole je od kraja avgusta do kraja oktobra 1991. godine bilo zatočeno najviše oko 17 zatočenika.
Hrvatica iz Topolovice. Ranjena je 20.8.1991. godine, usled eksplozije bombe koju su pripadnici Bilogorskog odreda bacili na tavan njene kuće u Topolovici na kome se krila sa sinom Miroslavom, Josipom Selešijem, Matom Poconićem i Jospiom Čengićem. Sin ju je odvezao kod doktora u Špišić Bukovic, odakle je prebačena u bolnicu gde joj je utvrđena povreda karlice, ali je zbog tromboze preminula nakon tri nedelje.
Josip Seleši
Hrvat iz Grubišnog Polja. Ranjen je u leđa 20.8.1992. godine, kada su pripadnici Bilogorskog odreda bacili bombu na tavan kuće Ankre Kotaran na kome se krio sa komšijama.
„[…]Brali smo duhan kod Mateja Kotaranina, i onda dok smo brali duhan, već mi je bilo nešto sumnjivo, kamion Bože Makarića je otišao prema Spišić Bukovici, prema šumi i tamo se čula motorka, tamo su porušili neka drva, zakrčili su cestu. Ja sam rekao ovima beračima, ajmo mi kući nešto neće biti dobro. I mi smo išli kući sa dvije prikolice, mi smo došli, to je jedno kilometar daleko od kuća bilo u polju gdje smo, do šume smo brali duhan, bilo je daleko jedno kilometar do kuće i mi smo išli prema kući i ostavili smo prikolicu kod Mateja, a mi smo došli prvi, a ovi drugi nisu, i onda ova Kotaran Anka kaže ajmo mi kod nas popiti vode ili soka, i kavu dok oni dođu, kaže mi ćemo dotlen popiti to. I kad smo ulazili u kuću kod Kotaran Anke, nisam video nikoga. Čim smo ušli u kuću i sjeli u pretsoblje […]već su zapucali iz automata po staklu, bilo je veliki staklo, nije, onda nas nije niko pogodio, to je to je bio Šarić i policajac i Stojić, nisam prepoznao. I onda smo puzeći otišli do tavana. Tek kad smo došli na tavan, onda je Boro Trbojević bacio bombu na tavan, tu sam stradao ja u kičmu […] Bačene su […] dvije ili tri bombe. […] Ja sam bio teško ranjen, ova dotična što je njezina kuća, onda je isto bila teško, on je podlegla u bolnici kasnije mi smo ležali, jaukali od bolova i nakon jedno 20 minuta oni su se povukli, pucali su po kući, po krovovima gore, mislili su da smo mrtvi, oni su se povukli, onda Kotaran Miroslav, njezin sin od Anke metnuo nas je u traktor i odvezao do bolnice i amo smo operirani, Kotaran Anka je podlegla u bolnici nakon jedno 10 dana, ja sam bio u šoku mjesec dana u Virovitičkoj bolnici, teško ranjen jedva dam ostao živ, a onda sam čuo, ja sam došao na njegu u Spišić Bukovicu, kada je bilo oslobađano gore ta Bilogora, onda sam čuo da su mi ubili sina. […]“
(Iz transkripta svedočenja Josipa Selešija)
Miroslav Kotaran
Hrvat iz Topolovice. Dana 20.8.1991. godine bio je na polju u selu gde je sa još nekoliko mešana brao duvan. Kada je došao kući popodne oko četiri ili pet sati video je kako pripadnici Bilogorskog odreda pucaju na njegovu kuću. Popeo se na tavan kako bi se sartio, zajedno sa Poconić Matom i Čengić Jospiom, i tamo zatekao majku Anku i Josipa Selešija.
„Pa mi smo bili u polju i vratili smo se, to je bilo popodne, šta ja znam 4-5 sati, nije bilo baš ono i sad jedna grupa tih radnika je otišla kod strica, a mi smo došli kod mene kući. […] Mi smo bili kod kuće i htjeli smo sad ići tamo kao budemo još radili kod kuće tamo istrapavili taj duhan u sušaru, taman ad smo htjeli izaći iz kuće kroz dvorište su protrčala dva naoružana čovjeka i ja sam bio baš na vratima. Mi smo se onda nazad povukli u kuću i onda je naišao Željko Seleši na motoru i on je skrenuo tamo dvorište i onda su istračali još tamo dvojica pred njega i zarobili ga. Onda se javio njegov otac od mene iz kuće na prozor, mislim da je jednog tog i poznao po imenu ga zvao i onda su oni zapucali prema kući i onda smo se mi povukli na tavan. Onda mama i taj Seleši Josip su išli provirivati na prozor od tavana […] Ja sam se popeo gore i smirio sam se na tavanu, a njih dvoje su šetali. I onda su počeli pucati po crijepu gore, to je ono prašina je ona curila dolje, i onda oni kako su trčali po tavanu još je onda i bomba ili nešto palo je na krov. Seleši je dobio geler, a nju je bacilo onako nije se ništa vidjelo po njoj, bacilo je i nije mogla više hodati. […] onda smo nju odnjeli dolje do traktora i prikolice i odveza sam je za Špišić Bukovic do doktora. Od samo je odvežena u bolnicu dok doktora i nakon 3 tjedna je umrla. […]“
(Iz transkripta svedočenja Miroslava Kotarana)
Ivan Pereš, Miroslav Kotaran, Vlada Radošević, Miško Čepo i drugi zatočenici su boravili u prostoriji gde nisu imali WC, pa su nuždu obavljali u posudama koje su im stražari davali. Nisu imali krevete, pa su umesto jastuka koristili cigle na koje bi stavili slamu, koju su stražari doneli iz štala. Premlaćivani su različitim predmetima. Marijan Koratan je izveden, a potom ubijen nešto dalje od škole, gde je i pronađeno njegovo telo. Tokom povlačenja Bilogorskog odreda iz Velike Peratovice, 31.10.1991. godine, ubijeno je šest civila Željko Seleš, Božidar Jakopec, Petar Kramar, Franjo Šokec, Mate Petek, dok je Vendel Šklebek preživeo, jer se sakrio iza jednog zida u prostoriji.
Deo zatočenih civila je razmenjen u periodu između 13. i 17.9.1991. godine. Posmrtni ostaci ubijenih zatočenika su pronađeni 3.11.1991. godine, tokom vojne akcije Zbora narodne garde „Otkos“. Tom prilikom su pripadnici odbrane Grubišnog polja izneli posmrtne ostatke iz škole, a zatim ih pokopali.
Hrvat iz Grubišnog Polja. Pripadnici Bilogorskog odreda su ga uhapsili 13.9.1991. godine na putu za Viroviticu i zatvorili u sušaru za duvan. Posle nekoliko dana je prebačen u obližnju štalu, pa u podrum škole u Peratovici.
Kad sam ja uhapšen ja sam na glavnoj prometnici nije još ništa bilo u biti kod nas se nije dešavala neka ratna zbivanja, bio sam u žeti, padala je kiša, imao sam ujaka u Virovitici u bolnici i s ovim jednim kolegom sam seo u kamion, krenuli smo za Vroviticu gdje smo na tom raskršću Rašenica-Peratovica naišli na jednu grupu ljudi koji su bili naoružani, stajali na tom raskršću. Od tih znam da je bio Savatović, bio je još možda 20-ak ljudi koje sam ja uspeo vidjeti pri samom hapšenju.
„[…] Mene su svezali nekim konopom, špagom i pripremili u tu sušaru […] U sušari nisam zatekao nikoga, ja sam bio prvi koji je išao u sušaru, ali na kraju sušare su iz Garašnice su ljudi bili, ne znam, mislim da je jedan bio Horvat, da se zvao, ali uglavnom oni su isto drugi dan da li razmenjeni, pušeni, ne znam, jednu noć su samo bili sa mnom u sušari i poslije toga je došao Radošević Vlado možda nakon dva, tri sata, ne mogu sad baš vremenski.
Prvo sam bio u sušari nekih pet, šest dana […] Znam da 20-og kad je to bilo sa Topolovicom da sam bio u jednoj drugoj kao štali […] nešto je bilo kao mali podrum, tu su vezali mi oči i tukli. […] u tom podrumu sam onda bio isto nekih 4, 5, 6 dana […] i onda sam prebačen u Peratovicu […] Posle recimo jedan određeni period od 3, 4 dana nismo išli na toalet, imali smo dolje nekakvu kantu, neka ala prostorijica je bila gde smo vršili nuždu […] Tu je bio Brkić, on je čak malo urgirao jer ovaj me je pitao da li sam ja rekao da ću klati Srbe, ja sam rekao ne ja to niti imam u riječi nisam to rekao tukao dok nisam priznao da sam rekao da jesam […]“
(Iz transkripta svedočenja Ivana Pereša)
Razmenjen je 15.9.1991. godine.
Hrvat iz sela Grabrovnica u opštini Pitomača. Pripadnici Bilogorskog odreda su 20.8.1991. godine uhapsli njega i još nekoliko muškaraca kada su se vraćali iz berbe duvana, u blizini kuće Mate Kotarina. Odvedeni su prvo u montažnu sušaru za duvan, a zatim u podrum škole u Peratovici.
„[…] natrpali su nas u jedan landrover i odvezli su nas u školu u Peratovici i tu su nas zatvorili u podrum i tu sam bio velim do 17.09. zatvoren sa batinama, jela u i tamo i eto rako. […] To vam je bilo gore nego da izvinete, svinjcu i kokošinjcu, jer smo nuždu vršili dolje u tom pordumu u jednoj maloj prostoriji nas koliko je bilo jedno 17 […] Oda su naredili da nam otvore prozore, bilo je to sve zabito i metnuli su drljače gore da ne moremo vana. […] Onda su nas puštali u WC gore, a hranu toliko da smo preživjeli […] Imali smo dolje ciglu i na toj cigli su nam donjeli nešto malo slame, a ta slama je prešla u, možete svi znati u čega, da smo ležali na ciglama golima skoro, higijena jako teška, brijali smo se svega jednom u tih 27 dana. […] i ja i smo smo mi imali teških povreda po tjelu ali kome da se žališ, nije na niko pružio nikakvu pomoć pa sad šta nam je tu nam je […] evo imam desno pluća polovica mi je otkinuta na račun tome Makarić Božo lupio se nogom […] nemam pola desnog pluća […] i po telu osetim bolove svuda još i dan-danas […]“
(Iz transkripta svedočenja Miška Čepa)
Razmenjen je 17.9.1991. godine kod Grubišnog polja. Sa porodicom je izbegao u Spišić Bukovicu.
Hrvat iz Topolice. Dana 20.8.1991. godine, pripadnici Bilogorskog odreda su ispred kuće Mateja Kotarana razdvojili muškarce od žena. Žene su zatvorili u štalu, a muškarce su odveli u podrum škole u Velikoj Peratovici gde su bili zatočeni skoro dva meseca, a zatim ubijeni iz vatrenog oružija.
Kata Kotaran
Hrvatica iz Topolovice. Dana 20.8.1991. godine je posle branja duvana na obliženjm polju sa još nekoliko meštana krenula kući, jer su videli da im se približavaju naoružani pripadnici Bilogorskog odreda. Ubrzo je pripadnik odreda Boro Trbojević izdvojio žene, zatvorio ih u štalu u kojoj nije bilo svetla i naredio im da ne izlaze. Muškarci među kojima je bio i njen muž Matej,su odvedeni u podrum škole u Velikoj Peratovici:
„[…]Ovako, 20.08. negdje u poslepodnevnim satima oko 2 sata mi smo otišli u polje, da vam nabrojim ko je sve bio. […] polje je otišao Mirko Kotaran, Josip Seleši, Čapo Đurđa i Miško, Slavka rancišković, Željko Seleši. […] Slavka Acman i Anka Kotaran. Ja sam ostala doma. Oko jedno otprilike 3 sata, 4 recimo susjed je dotrčao i rekao je da preko ceste dolaze naoružani ljudi i mi smo dvoje trčali u polje. Kad smo dotrčali gore u polje, već […] počelo se pucati, mi smo uzeli naš traktor i svi smo se spustili niz brdo doma do kuće. Kad smo došli i moj muž je bio Matej Kotaran, kad smo došli u dvorište, pošto je kuća uz kuću od Anke Kotaran pored naše kuće, njih petorica Mirko Kotaran, Anka Kotaran, Mato Pocrnić, Seleši Josip i Josip Čengić su otišli kod njih na bunar da se napiju vode, a ovi ostali su došli kod nas u dvorište […]. I moj muž je ušao u štagalj i u štaglju ga je uhvatio Savatović Lazo i on ga je već u štaglju počeo tući, a nas su ostale potjerali i poredali nas ispred štaglja i govorili da smo mi ustaše i da će nas sve poubijati i htio je provaliti u kuću pošto je kuća bila zaključana, ja sam mu bacila ključ da ne razvaljuje vrata, međutim nije ulazio u kuću […] odvojili su muškarce od žena. Pošto je moj muž bio zadnji, ja sam pošla za njim i gospodin Boro Trbojević, pošto sam ja išla iza moga muža i rekla sam zašto ih tjerate i kud ih tjerate, on je mene uhvatio za ruku, gurnuo me i zatvorio nas žene sve u štalu i rekao da ne smijemo izaći do mraka iz štale. Ali u tom vremenu se pucalo, strašno se pucalo i na kuću od šogorice Anke Kotaran bačena je tromblon neka naprava nemam pojma bomba […] ove su koje su pokupili muškarce otjerali su ih iza štaglja prema kud, prema Velikoj Peratovici, a u međuvremenu na jedno jedan, dva, tri, peta kuća ispred kuće Mitra Makarića su uhvatili u traktoru Milana Stragu, i njega su otjerali da li sa njima ili samoga to ne znam, uglavnom su im zavezali oči i tjerali su ih, tukli do Velike Peratovice, a u istom danu su na drugom kraju brijega gdje se isto brao duhan pohvatani su Mihalina Marija, njezin sin Marijan i ljudi koji su kod njih radili. […] Mi smo predveče izašli i skinuli smo ovu što je bila ranjena Anku Kotaran i Josipa Seleši. […]
Bio je zatvoren 58 dana u školi. […] slala sam robu da li je dobio da li nije […] Neki su razmjenjeni, Ivica Vereš i Vlado […] a ovi […] su pronađeni u šumi kod Velike ili Male Dabčevice, nisu ni zakopani ni ništa, pronađeni su `93. godine 09.04. […] Moj muž, njih zajedno 14 […]“
(Iz transkripta svedočenja Kate Kotaran)
Hrvati, Željko Seleši, Božidar JakopecMato Petek iz Velike Pisanice, Petar Kramar, Franjo Šokec i Vendel Šklebek, bili su zatočeni krajem avgusta i početkom septembra u podrumu Osnovne škole u Velikoj Peratovici.
U večernjim satima 31.10.1991. godine, stražari u školi, pripadnici Bilogorskog odreda, Bora Trbojević, Bogdan Trbojević i još jedno NN lice su kroz prozore pri vrhu podruma na njih otvorili rafalnu paljbu. Preživeo je jedino Vendel Šklebek, koji se sakrio iza jednog zida. Tela Željka Selešija, Božidara Jakopeca, Petra Kramera, Franje Šokeca, Mate Peteka pronašli su 3.11.1991. godine, u akciji “Otkos”, pripadnici odbrane Grubišnog polja, a zatim su ih izneli iz škole i pokopali.
Vlada Radošević
Hrvat iz Grubišnog Polja. Kao pripadnik Zbora narodne garde uhapšen je 13.8.1991. godine na raskršću puta Grubišno Polje – Virovitica, kod sela Mala Peratovica. Zarobljen je zajedno sa Ivanom Perešom. Pripadnici Bilogorskog odreda su ih zatvorili u sušaru za duvan.
„[…] 13.08. sam zarobljen i od tog datuma sam do 13.09. bio gore na raznim mjestima zatvoren po raznim zatvorima […] Svakodnevno maltretiranje je bilo. […] na kraju smo završili u toj školi. […]Mene su okrivili za naoružanje, odnosno doslovce […] za naoružanje ustaše, recimo šta nije bilo ni približno točno ili su ovog mog kolegu, jer smo mi bili skupa non-stop on je bio balda za decu da je rekao da će klati srpsku djecu […] izvukli su nas iz sušare i opet po nama, kako kad, nekad je bilo sedam ljudi, koliko smo ono uspjeli videti, videli smo samo dok smo išli, dok su nas vukli, dok smo izlazili van. […] ne znam kakvog alata nije bilo od klasičnih pendreka [..] pa drveni pendreci, pa čizme, pa kundaci, a to vam je trajalo punih 15 dana na nas dvojice. […] Željko je bio s nama u podrumu […] Željka su ubili gore. […]
Od tih 30 dana možda nismo tučeni, ajde recimo, napamet ću vam reći 7 dana. […] Ima jedan orah ispod škole, tamo su nas tabanjali, pa su nas znali izvoditi pred školu, pa smo na primer ako hoćete pojedinosti zarobili su hrvatsku zastavu pa smo morali pišali po toj zastavi[…]
[…] Ja sam kad sam razmenjen bio sam kasnije pripadnik vojne policije RH i u toku operacija koje smo mi poveli gore protiv njih došao nam je čovek odozgora Vendel, Šklebek Vendel, i kad sam s njim razgovarao on je rekao da je preživeo gore streljanje, znači iz razgovora s njim. Ja mu nisam vjerovao prvo da je on uopće preživeo i da je on uopće bio u podrumu, jer nisam vjerovao da se iko može izvući od tamo živ. Međutim, on mi je rekao da je imao hrabrosti da kad je čuo da oni odozgora idu, na neki način je on osetio da će oni pucati, da će ih streljati, znači u jednom djelu podruma, to je školski podrum, on je imao hrabrosti i snage sakriti se, […] I onda mi je on ispričao […] točno ono što vam mogu reći da su pucali, Božo, Boro i Boro […] to vam je podrum, a šta ja znam dubine možda jedno svojih ima 10-ak metara […] širina je znači jedno 4, 5 metara i u jednom djelu je pregrada, […] u tu pregradu tamo smo mi vršili nuždu na početku i po izjavi Šklebeka Vendela on se tamo skrio u taj ćošak. […] Sjećam se kad mi je rekao, prvo su pucali i na kraju su bacili bombu […] kaže da je ostalo mjesto tamo gde je on ležao pa su oni mislili da su sva četvorica tamo i da je to bilo u žurbi. […]“
(Iz transkripta svedočenja Vlade Radoševića)
Razmenjen je 13.9.1991. godine, posle mesec dana zatočenja.
Za zločine počinjene na teritoriji opštine Grubišno Polje, pred Okružnim sudom u Beogradu, prvostepeno je osuđen Bora Trbojević, pripadnik „Bilogorskog odreda“, na 10 godina zatvora.
This website was created and maintained with the financial support of the European Union. Its contents are the sole responsibility of the RECOM Reconciliation Network and do not necessarily reflect the views of the European Union.
© Glas Žrtava