Hrvati iz Lovasa.
Pavo Đaković, mesar i Josip Kraljević, penzioner ubijeni su 10.10.1991. godine. Telo Pave Đakovića je pronašla njegova ćerka Branka Balić 11.10.1991. godine.
Marin Balić, poljoprivrednik, Andrija Devčić, penzionier, Stjepan Mađarević, poljoprivreddnik, Mato Keser, radnik u preduzeću „Borovo“ i Antun Luketić ubijeni su u danima između 10. i 17.10.1991. godine. Dok je Petar Luketić, penzioner, ubijen istog dana 18.10.1991. godine u kapeli Sv. Florijana na groblju u Lovasu.
Njihovi posmrtni ostaci su ekshumirani sa mesnog groblja u Lovasu između 2. i 9.6.1997. godine. Identifikovani su u julu 1997. godine na Medicinskom fakultetu u Zagrebu, a zatim sahranjeni na groblju u Lovasu 21.3.1998. godine. Posmrtni ostaci Petra Luketića su sahranjeni 8.11.1997. godine na groblju u Rijeci.
Branka Balić
Svedočila je pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, u predmetu „Ljuban Devetak i dr.“, 28.01.2009. godine.
Hrvatica iz Lovasa, živela je u Tovarniku sa porodicom. Tovarnik je napadnut 20.9.1991. godine, i ona se vratila kod oca i majke u Lovas sa muže
m i dva sina. Kada je 10.10.1991. godine počeo napad na selo, sakrila se sa porodicom u podrum kuće komšinice Ivke Gračanac. Uveče su njen muž, brat i komšija odlučili da beže prema Iloku. Dok se krila u pordumu, stalno je čula pucnjavu:
„
[…] Bilo je velike pucnjave, bilo je svega […] čula sam veliku galamu prekoputa kod mojih roditelja u dvorištu. […] S obzirom da je kuća roditeljska u nizini, a ova je dosta visoko, znači videla sam direktno u samo dvorište. Počela je pucnjava i čula sam glas svoga oca gde je vikao: «Majmuni, ne pucajte, lebac vam jebem, šta pucate»: […] Mama mi je počela jako plakati, mali sin koji je bio tri i po godine, je počeo plakati i suseda mi nije dala Vesna da prelazim. Rekla mi je, «Brnaka, nemoj prelaziti, bez obzira što mi njih sve znamo» […] Kada je počela ta pucnjava, Grković Dušan koji evo vidim, nažalost da uopšte tu nije ni optužen ni pritvoren, je dignuo, ovaj, pušku, ne znam šta je bilo, kalašnjikov, šta li je, nebitno i urlikao je kao Indijanac i vikao je, «ko kaže da ja ne mogu ubiti», gde su oni njemu vikali «svaka mu čast[…]”
Sutradan je otišla do svoje kuće i zatekla mrtvog oca. Dušan Grković joj je rekao da mora da se javi u Mesnu zajenicu da bi dobila propusnicu za kretanje po selu. Oko 12.10.1991. godine je otišla u policiju da prijavi ubistvo svog oca:
„[…] kada sam bila kod tetaka, to je bilo taj drugi dan, znači kada smo prešli kod njih, otišla do policije […] gde sam došla reći da mi je otac ubijen i da bi ga htela sahraniti […] rečeno mi je da ne smem reći da je ubijen, nego da je umro. Ja sam tada bila rekla, «nije umro, nego je ubijen». «Ako budeš još koji put rekla da je ubijen, bićeš i ti ubijena»: […] Oca nisam uspela sahraniti, iako je imao svoju kosturnicu […]”
Dok se vraćala u kuću svoje tekte videla je ubijene meštane sela:
„[…] naišla sam i na Kraljevića, od Kraljević Zlatka otac, isto susjed. Malo dalje je bio čika Andrija Balić, ležao pre kanala. Stipa Mađarević je ležao u dvorištu kod Mikića i u tome kada sam izašla da krenem prema policiji, je izašao Slobodan Zoraja gde je vikao, čula se jaka pucnjava i ja sam se sklonila kod Mikić Ante u staru kuću gde sam zatekla pokojnog čika Stipu Mađarevića da leži mrtav, dok nije stala pucnjava. […] videla sam kod Đuke Filića u dvorištu gde leži mrtav mi prijatelj Mato Keser i Đura, joj, već sam, zaboravim već pomalo prezime, sada, Poljak, Đuka Poljak. […]”
Slata je u voćnjak, na prisilni rad:
„[…] Jedno jutro ponovo kada sam išla po tu propusnicu, zatekla sam u dvorištu Mesne zajednice Luketiće, Peru, […] da bi se u jednom momentu Ante Luketić okrenuo, jer sam ga videla da je jako krvario, bio izboden skroz po butinama,
sasirita krv mu je bila u nekim šlapama, kako je imao, nije bilo obuveno, nego sgaženo. […] Pitala sam ga, jer je radio sa mojim suprugom u klaonici «Sotin», «Ante, šta je ovo, ko ti je to napravio»: Tada mi je Ante rekao da mu je to priredio njegov kum Mića Devčić, da bi ga prvo sakrio kod sebe u podrum, a posle toga doveo da ga izvedu i pretučen u zadruzi u Lovasu sa još drugom grupom. Jedan je došao četnik, koji je imao na desnoj ruci istetovirano «SMRT», velikim krupnim slovima i pitao, ko nam je dozvolio da razgovaramo. Psovao je majku ustašku, vređao i mene gurnuo sa detetom da stanem iza njih, da će me sada dočekati ista sudbina kao i njih. […]
Kada sam se vraćala, znači prolazila sam pokraj policije do kuće, videla sam gde su dovodili […] čika Andru Devčića. To je bio jedan stariji čovek. Znam da je bio i pre jako bolešljiv, naredili su mu da stane uza zid, da digne ruke i raširi noge. On je rekao njima – «deco, ja ne mogu raširiti noge, noge me jako bole». Međutim, jako su ga tukli. Videla sam da je pao čovek dole i nogama je dobio i kundakom, raskrvavljen, ja sam morala otići, normalno, nisam smela više zastajati. I posle sam čula da je ubijen. […]
”
Iako joj je nuđeno da napusti Lovas, dvoumila se iz straha da na putu ne bude ubijena. Tek je posle nekoliko dana, posle upozorenja Đure Prodanovića i Milana Radojčića da će je ubiti ako ne napusti selo, sa Katarinom i Marijom Badanjak odvedena u Šid, zatim u Bijeljinu i Sarajevo.
