Munib Čamo
Bosanki Musliman iz Bileće, penzioner. Dana 11.6.1992. godine, uhapšen je u svojoj kući, pretučen i odveden je u SJB Bileća. Batinama mu je polomljeno nekoliko zuba. Nakon dva dana je odveden u Đački dom, gde je premlaćivan skoro svako veče. U septembru je prebačen u zatvor u Bileći, odakle je oslobođen 17.11.1992. godine. Sledećeg dana je, uz pomoć MKCK, sa ženom otišao u Plav u Crnoj Gori.
Ferhat i Ismet Avdić
Bosanski Muslimani iz Bileće. Uhapšeni su i odveden u SJB Bileća u junu 1992. godine. Obojica su preminuli od posledica premlaćivanja.
Posmrtni ostaci Ferhata Avdića su ekshumirani na gradskom groblju u Bileći. Identifikovao ga je otac, na osnovu
Posmrtni ostaci Ismeta Avdića su takođe identifikovani i predati porodici.
Šaćir Avdić
Izjava data Tužilaštvu MKTJ 27.1.1999. godine.
Bosanski Musliman iz Bileće, radnik u fabrici nameštaja „Šipad“. Uhapšen je 10.6.1992. godine i odveden u SJB u Bileći.
„
***
[…] vidio sam Muslimana po imenu Munib Čamo. Krvario je, bilo je očito da je tučen. Zaustavio me je policajac po imenu Dragiša Ivković. Rekao mi je da se ne igram sa Srbima i da će me svagdje naći.
***
Stavili su me u sobu i kasnije su mi rekli da siđem dolje. Na stepenicama me je dočekao izvjesni Jorgić, paravojni vođa. Pitao me je da li imam oružje. Odgovorio sam da nemam. Razbijesnio se i udario me. Udarao me je šakama, a nogama me je udarao u trbuh, rebra, itd. Pošteno me je pretukao. Krvario sam. Pošto me je prestao tući, sam sam otišao u sobu. Vidio sam da ima i drugih kancelarija koje su bile prepune bogatih Muslimana i muslimanskih intelektualaca iz grada. Neki su bili u lošem stanju. Bilo je očito da su i njih tukli. Vidio sam da su dolje odvodili grupu po grupu. Dozvolili su mi da se pridružim posljednjoj grupi. Izišli smo na stražnja vrata policijske stanice. Tamo su nas čekali kamioni JNA prekrivreni šatorskim krilom.
***
“
Avdić je odveden u kasarnu JNA „Moša Pijade“, a dve nedelje kasnije je ponovo vraćen u policijsku stanicu.
„
***
Često su nas tukli i svaku drugu-treću večer su nas maltretirali, većinom nakon ponoći. Svi smo došli na red.
***
Došli bi stražari i okupili 15 muškaraca iz te tri ćelije. Tukli bi nas šakama i štapovima i žestoko bi nas udarali nogama. Mnogi zatvorenici su se vraćali polomljenih kostiju i krvareći. Čak su nam električne žice spajali na uši i davali nam elektrošokove.
Od posljednica batinjanja dvojica su muškaraca umrla: Ferhat Avdić, star oko 30 godina, i Ismet Avdić, kojemu je bilo 45 godina.
Početkom novembra je jedan dobar čovjek, Srbin, istražitelj Slavo Vujović došao na prozor i upozorio nas da ćemo uskori biti masakrirani. Rekao je da je čuo da će grupa bandita iz Gackog, Šešeljevi ljudi (paravojna grupa), doći da nas masakrira u našim ćelijama.
***
Te iste večeri oko 21:00 sat čuli smo kako nam se pripadnici paravojne jedinice približavaju. […] Neki su bili pijani. Derali su se, pjevali i picali. Pokušali su ući u ćelije. […] Pucali su u vrata. Kroz prozore su ubacili zapaljive bombe. Na prozore su postavili velike cijevi za polijevanje i ćeliju ispunili vodom pokušavajući nas tako podaviti. Voda nam je dosezala samo do pasa. Nisu uspjeli da nas ubiji niti da uđu. Otišli su oko 01:00 sat ujutru. Urlali su se da će nas dočepati kasnije. U tom je napadu ozlijeđeno sedam zatvorenika.
***
Jedne večeri došli su policajci i izveli nas napolje, ne u grupi već jednog po jednog. Te noći umro je Ferhat Avdić. Izveli su ga samog. Ferhat Avdić je bio rezervni policajac. Odveli su ga u Dukinu kancelariju i tukli. Potom su izveli mene. Dok sam išao prema kancelariji, vidio sam ih kako nose Ferhatovo tijelo. N apodu sam vidio veliku lokvu krvi. Znam sam da je mrtav. Te su me noći žestoko pretukli. Slomljeno mi je nekoliko rebara.
***
“
Oslobođen je u decembru 1992. godine i sa porodicom je otišao u Crnu Goru.
