Menu
Rom iz Skočića.
Romi iz Skočića, žena, otac, majka, sestra, snaja i bratanci Šerifa Aganovića.
Dana 12.9.1992. godine odvedeni su iz svog sela u zaseok u selu Šetić. Ubijeni su, a njihova tela su bačena u obližnju jamu, u koju je zatim ubačena bomba.
Posmrtni ostaci Arifa Nuhanovića, Mehmeda, Bisere, Zekire, Ešete, Mirzeta, Eseda i Beriza Aganovića ekshumirani su iz masovne grobnice „Crni vrh“, identifikovani su i sahranjeni u Skočiću. Deo posmrtnih ostataka Zekire Aganović pronađeni su i u grobnici na lokalitetu „Šah Begovići“ i na lokalitetu „Šetić“.
Posmrtni ostaci Šerife Aganović nisu pronađeni do kraja 2020. godine.
Svedočio je u predmetu „Sima Bogdanović i drugi” pred Većem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu 20.10.2010. godine
Rom iz Skočića, zemljoradnik. Kada su pripadnici „Siminih četnika“ došli u Skočić, sakrio se sa komšijama Nurifom i Mevlom Biberović.
„
***
Gledao sam, blizu mi je put, kuća put, i čuo se zvuk sve dok nisu došli džamiju gore, više moje kuće tu. Možda je to bilo, čuo sam ja da se ugasio kamion i to auto, ne čuje se više da je upaljeno ni kamion ni auto. Nego prošlo je možda 10-15 minuta samo se digla prašina, džamija je legla dole, nema je […]
***
[…] žena mi išla sa mnom, ali ja sam se nekako sklonio za jedno sijeno jedno sađeno […] da kamion prođe. S tim žena mene nije videla kako sam ja iza sijeno otišao, žena je produžila put dole gde mi je otac i mati, i izgleda da nije stigla dotle, šta je znam, kako više nisam ni video niti znam šta je sa njom ni danas dan […]. Kod zadnjih kuća dole, kraj sela, kod Ribića Hamdije u toj kući su bili svi, cjelo selo naših 33 valjda bilo, i kamion došao tu kod one kuće i počeli ih tući i šta ja znam, ja sam isto produžio polako putom dole prema njima […]
***
Ja dole, kad vidim da oni, čujem ja pomažu tamo, šta ja znam kod one kuće […]
***
[…] velika žara bila i ja tu se sakrijem, ne vidim ja sam ništa tuda normalno, samo čujem zvukove kako oni pomažu i to. I tamo kod Nuhanovića Arifa na vrata su došli trojica i ovaj zove „Arife otvori, otvori, otvori“, neće da otvori čovek, znači, oni su udarali nogom valjda o vrata […] i njega su izveli i dole čuo sam on kako je zapomagao dva puta jako je pomagao „joj, joj“, treći put jedva sam ga čuo. I to je tako trajalo možda tudi jedno moža pola sata, pa i 40 minuta. […] I samo čujem kako su rekli „horku“, da li su nekoga bacili u kamion mrtvog, šta je znam i „penji se, penji se na kamion“, […] upali se kamion i pošli su za Kozluk prema Zvorniku.
***
Posle možda je prošlo jedno tri, četiri sata […] ja se nekako privučem do one kuće, […] vidim krv gde su bili, one haljine njihove sve bačene tu na tom dvorištu, dokumente, to se razbacano, nema nikog ni živog ni mrtvog nije bilo, nisam našao nikoga tudi.
***
“
Tog dana ubijeni su mu žena, otac, majka, sestra, bratovljeva žena i dva sina.
Sledećeg dana je otišao u Šepak, pa u Zvornik. Dobio je potrebnu dokumentaciju za izlazak iz zemlje, i otišao je u Sremsku Mitrovicu, gde ima porodicu.
Romi iz Skočića, otac i majka Zijada Ribića.
Romi iz Skočića, sestre i brat Zijada Ribića.
Dana 12.9.1992. godine isterani su iz svoje kuće u selu Skočić. Pripadnici Siminih četnika su ih pretukli, a trojica silovali Zlatiju. Sa još 18 civila, odveli su ih u zaseok Hamzići u selu Šetić. Tamo su ih ubili noževima i pucanjem iz puški. Njihova tela su bačena u obližnju jamu, u koju je zatim ubačena bomba. Posmrtni ostaci Ismeta, Ševke, Zijade, Suvade, Zlatije, Almase, Sabrije i Ismete su ekshumirani iz masovne grobnice „Crni vrh“, identifikovani su i sahranjeni su u Skočiću.
Svedočio je u predmetu „Sima Bogdanović i drugi” pred Većem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu 20.10.2010. godine.
Rom iz Skočića. U septembru 1992. godine imao je osam godina.
„
***
Mi smo se nalazili u toj jednoj kući od tog mog rođaka, što nije dovršena, ona je ogromna kuća i Romi koji su ostali tu, mi smo svi znači, se skupili da budemo zajedno[…]
***
Mi smo unutra oni su došli, i onda to je počelo znači, jedno po jedno izvođenje, muškarce su udarali. […] Pa sad nogama, neko puškom, neko, ne znam, svačim, znači čime su stigli, tražili su zlato, pare, oružje.
***
Pa recimo pošto nisam gledao ostale, gledao sam, vidio sam svog oca, moj otac je bio krvav sav, izudaran skroz , znam da mu je krv lila ovako iz glave, i u rame su ga uradali, ispred mene ovako, preko puta mene ovako, pošto smo mi stajali u jednom redu, djeca i žene, a oni kako su izvodili tako tu u drugom redu, ovako preko puta nas, tu.
***
Moju jednu sestru su isto tu silovali i ima još ostale žene neke i tako […]
***
[…] I onda su u kamion stavili muškarce, prvo su ih izudarali tamo, ove žene i djecu su kasnije su rekli da će ih staviti u kamion da neće dirati ženu i djecu, a muškarce su u drugi kamion stavili. I onda smo krenuli prema Kozluku gdje je džamija po gore mjesto, ne znam kako se zove to mjesto gdje, oni su već tu pripremili, znači, sve da kako se, jamu su pripremili. onda su jedno po jedno izvodili iz kamiona i onda ispred kamiona su ih odvodili i tu su ubijali, znači, pucali i tako. Kasnije ja, prije nego što ću ja izaći, izašla je ova sestra, nju su tu isto silovali, i onda sam ja došao na red, prije svega toga je moja mati sa bratom Sabrijom, on je imao oko dvije, dvije i po godine, ona je izašla, onda sam ja kada sam došao na red, ja sam govorio da hoću kod majke, oni su rekli, ovaj vojnik i ova cura što su me uhvatili, onaj rekli «sad ćeš ti kod majke, ne boj se» i odveli su me tamo ispred kamiona i rekli da stanem mirno. Ja sam stao mirno i čuo sam samo znači, da je nešto puklo i osjetio sam ubod u vrat i na zemlji sam bio. Oni su me uzeli kasnije i bacili u jamu dole. Dole sam možda nekih bio pet minuta ono kao u nesvesti, i onda sam se digao i na drugu stranu jame sam se izvukao, jer iza mene je još ostalo u kamionu, čuo sam vrištak i tako dalje.
***
“
Uspeo je da se izvuče iz jame i da se sakrije u obližnju kuću. Sledećeg jutra je naišao na dva srpska vojnika koja su ga odvela u ambulantu, pa u bolnicu u Zvorniku. Odatle je 1994. godine prebačen u Institut „Dr. Simo Milošević“ u Crnoj gori, pa u dečiji dom.
Spomen ploča u Skočiću
U prvostepenom postupku, za ubistvo 27 Roma iz Skočioća su osuđeni pripadnici „Siminih četnika“ Zoran Stojanović, Đorđe Šević, Zoran Alić, Zoran Đurđević i Dragan Đekić. Presuda je ukinuta odlukom Apelecionog suda 2014. godine i postupak je počeo ispočetka. U ponovljenom postupku, svi optuženi su pravosnažno oslobođeni zbog nedostatka dokaza.
This website was created and maintained with the financial support of the European Union. Its contents are the sole responsibility of the RECOM Reconciliation Network and do not necessarily reflect the views of the European Union.
© Glas Žrtava
