Hrvat iz Lovasa, poljoprivrednik. Ubijen je na dan napada na selo, 10.10.1991. godine. Njegovo telo je njegov sin, Đuro Antolović, odneo u porodičnu kuću, gde je bilo tri dana, dok ga 13.10.1991. godine nisu odneli meštani koji su po nalogu srpskih vojnika skupljali mrtve da bi ih sahranili na mesnom groblju u Lovasu. Njegovi posmrtni ostaci su ekshumirani između 2. i 9.6.1997. godine, a identifikovani na Medicinskom fakultetu u Zagrebu 8.7.1997. godine. Ponovo je sahranjen na istom groblju, 21.3.1998. godine.
Đuro Antolović
Svedočio je pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, u predmetu „Ljuban Devetak i dr.”, 23.11.2009. godine.
Hrvat iz Lovasa, civil. Tokom napada na selo 10.10.1991. godine srpski vojnici su mu ubili oca Živana. Treći dan po napadu na selo vojnici su mu pretresli kuću i tada ga odveli u stanicu milicije:
„
[…]Tu mi je, čujte, gledajte ovako, tu mi je Milan Devčić, od njega sam priveden, znači i on mi je iz novčanika jasno povadio sve stvari koje sam izvadio iz džepa i iz novčanika mi je povadio stvari koje su bile. U međuvremenu, našao mi je jednu posvetu koju sam ja nosio kao vernik, katolik. […] , pita me, «jel zato da me čuva». Naime, pitao me je prvo, «šta je to?». Ja kažem njemu, pa zna on dobro što je to. Bilo je reč o slici Majke Božije, posveta, jelda i sada kaže on, «aha, nosiš da te čuva, ovaj puta te neće niko sačuvati». […]uostalom pita me, gde mi je novac. A ja kažem, «nemam pojma», […] on kaže, «znači šta, neko ti pokrao novac?», «pa, što drugo, sigurno ga nisam bacio». Znači, ovoga, verovatno je time bio isprovociran, što sam to rekao i izvadio bokser i udario me bokserom i nakon toga sam izveden iz te policijske stanice, jel da, postaje i odveden prema Mesnom uredu tadašnjem […]”
U zgradi mesne zajednice je ispitivan, a zatim je odveden u podrum jedne od kuća u selu gde je ostao zatočen i odakle su ga vojnici vodili na lažno streljanje:
„[…] E tu mi je, sa nakanom da me, sa namerom da me likvidira Petronije, Petronije mi je bacio dve ručne bombe, a sa njim je bio Radojčić, ovoga, Milorad Radojčić. Njih dvojica su me doveli i bacili u podrum i bacili te bombe. Ali pre toga na sudu, prilikom ispitivanja me je Petronije izboo nožem u levu natkolenicu, jer nisam odgovarao po volji, […]kraju kada sam, ovoga, kada su mi bacili te bombe, jasno, kolabrirao sam, ostao potpuno bez svesti, praktički bio polumrtav, što niti su oni znali da sam ostao živ, niti sam ja znao uopće, ni živ, ni mrtav, praktički, nisam znao ništa, dok me nisu neki od ljudi koji su inače bili u prolazu, znači uglavnom su to isključivo bili mobilizirani Mađari. […]a oni su me izvukli, njih trojica su me izvukli iz podruma, onako polumrtvog. Zatim sam nakon nekog, ne znam, ne mogu odrediti koliko je vremena trajalo, uglavnom priveli su me, da kažem tako, k svesti, onako izlomljenog. Bilo je i lomova kosti, rekoh već, nož, pa puna leđa, puno olova, praktički, od bombi, ovoga i tako da sam bio maksimalno, ovoga, kako se kaže onesposobljen totalno. Ja sam jedva uspevao komunicirati sa njima. Ti su me ljudi spremili u krevet, odneli u kuću u krevet i dalje, kasnije su neki od ovih mobiliziranih Mađara dežurali, eto tako, da kao ne bi, ukoliko saznaju da sam živ, došli ponovno po mene. […]
”
Kada se oporavio, uspeo je da pobegne iz sela sa majkom 25.12.1991. godine. Vratio se u Lovas tek nakon rata. Zbog nanetih povreda je ostao bez noge i ima oštećen sluh.
