Kemal Šepić
Bosanski Musliman iz Bosanske Krupe, član SDA. Uhapšen je tokom proleća 1992. godine i odveden u OŠ „Dušan Košutić“ u Jasenici, pa u OŠ „Petar Kočić“ u Bosanskoj Krupi, gde je svakodnevno tučen. Dana 22. 5. 1992. godine je odveden u logor „Kamenica“. Tamo je držan u samici u kojoj je često prebijan. Neutvrđenog datuma je odveden iz logora i tada mu se gubi trag. Njegovi posmrtni ostaci ekshumirani su iz masovne grobnice „Golubjača“ 2001. godine, identifikovani DNK analizom i predati porodici.
Mirsad Šabić
Bosanski Musliman iz Bosanske Krupe. Uhapšen je tokom proleća 1992. godine i odveden u OŠ „Dušan Košutić“ Jasenici, pa u OŠ „Petar Kočić“ u Bosanskoj Krupi. Ranjen je tokom prisilnog rada. Razmenjen je kao ranjenik 25. 5. 1992. godine. Nakon oporavka se pridružio 511. brigadi Armije BiH.
Mirsad Palić
Izjava data Tužilaštvu MKTJ 26. 8. 1999. godine.
Bosanski Musliman iz Bosanske Krupe, bivši tehničar u transportnom preduzeću „Unatrans“.
Uhapšen je 22. 4. 1992. godine pošto su oružani vojnici zapucali na njegovu kuću i potom je zapalili. Odveden je u policijsku stanicu, pa u OŠ „Dušan Košutić“ u Jasenici.
***
„Tamo su nas tukli neki civili i vojnici. Neka vrsta paravojne jedinice zvana „Suha rebra“ dolazila je svaki dan i tukla me.
***
Natjerali bi nas da legnemo na pod. Imali su duge noževe i boli su nam različite dijelove tijela. Svaki od nas dobio je ubod. Čitav pod bio je prekriven krvlju.
***
Dana 24, aprila 1992. godine odveli su me pred suca. Ljudi su znali za takozvano suđenje. […] Dok su nas vodili kroz kordon ljudi iz gomile su nas udarali i šutirali.
***
Na ulazu u zgradu suda zaustavio me Duško Zmijanac. […] U ruci je imao zašiljenu, oko 70 cm dugačku šipku. […] Rekao je: „Ovime balije nameravaju da vade oči našoj djeci i ženama.“ Takođe je dodao: „Odmah ga ubijte.“ […] On se razljuio i udario me šipkom po podlaktici. Ruka mi nije je bila slomljena, ali vrlo natečena i boljela me.
***
[…] [O]dveden sam u osnovu školu „Petar Kočić“, ovdje u Bosanskoj Krupi.
***
Dana 14. maja 1992. godine stražari su izabrali pet ili šest nas i rekli nam da donesemo lopate negdje oko 17:00 sati. […] Dali su nam zadatak da iskopamo rov za minobacač. Bošnjaci s druge strane Une nisu znali ko smo pa su otvorili vatru na nas. Morali smo da nastavimo sa radom. To nije bilo dovoljno Srbima koji su nas natjerali da stojimo na jednom trijemu kuće koja je gledala na bošnjačku stranu. […] Mirsad Šabić pogođen je u nogu. […] Umjesto Šabića tražili su od profesora Šepića da se pojavi na trijemu kao meta.
Srbi su nas natjerali da ponovo stojima na trijemu. Rekli smo da to više ne želimo, ali Srbi su kazali: „ E, onda ćemo da vas strijeljamo.“ Opet smo morali da stojimo na trijemu dok su nas Srbi držali na nišanu.
***
Dok smo bili u zatvoru tamo je bio neki Srbin zvani „inspektor“: Dolazio bi i svakodnevno odvodio po četvoro, petoro ljudi i tukao ih. Mene je birao svaki dan.
***
Najgori od svih stražara koji su nas čuvali bio je Željko Smoljanac. On nam je najprije oduzeo sve zlato i dragocjenosti. Tukao nas je svakog dana. Petar Karanović je bio takođe okrutan i maltretirao je ljude.
***
Osim mene, najviše su maltretirali profesora Kemala Šepića. Svo vrijeme su ga tukli. Na glavu su mu nataknuli neku vrstu perike, premda je napolju bilo vrlo vruće. Davali su mu da radi najgore poslove. On je bio član SDA.
***
Mile Čazić je imao spisak i došao je da vidi da li su ljudi sa spiska još uvijek ovdje. Mi nismo dobili nikakvu informaciju o tome šta se zbiva. Stražari su nam govorili da pada grad za gradom te da će nas sve poklati. Bilo je psihološko maltretiranje.“
***
Razmenjen je 22. 5. 1992. godine u grupi zatočenika. Tokom zatočeništva je zadobio povrede kičme i noge, zbog kojih je morao da leži šest meseci po oslobođenju.
