Srbin iz sela Vrbnik u opštini Knin. Ubila ga je grupa hrvatskih vojnika, iz vatrenog oružja, 6.8.1995. godine, 500 metara od njegove kuće. Njegovo telo pronašao je sin Rajko. Posmrtni ostaci Laze Damjanića preneseni su 22.8.1995. godine na novo groblje u Kninu, gde su sahranjeni. Lazova ćerka Rada Medić je u Zagrebu identifikovala njegove posmrtne ostatke koji su u julu 2002. godine sahranjeni na seoskom groblju u Vrbniku.
Vesela Damjanić
Izjava data Tužilaštvu MKTJ 8.7.1999. godine
Srpkinja iz Biskupije, opština Knin. Kada se udala za Lazu Damjanića preselila se u Vrbnik. Dana 6.8.1995. godine u dvorište njihove porodične kuće ušla su dva vojnika HV-a sa crnim povezima oko glave. Zgrabili su njenog muža koji je u tom momentu izlazio iz podruma i odveli ga kroz kapiju, prema putu.
***
„[…] Čula sam ga kako ih pita: ‘Gde me vodite?’ Skočila sam za njima. Odveli su ga na put. Videla sam ga kako trese glavom. Čula sam jednog od njih kako kaže: ‘Samo ti tresi glavom, nećeš dugo.’ Preklinjala sam ih: ‘Molim vas, deco, nemojte, ostavićete tri invalida.’ Jedan od njih rekao: ‘Goni se, ženo, pre nego i tebe ubijemo’.
Ponovo su pucali u vazduh. Posle dva rafala, jedan od njih mi je rekao: ‘Treći je tvoj’. To je značilo da će me ubiti ako ne odem. […] Gledala sam kako odlaze sve dok nisu stigli do okuke. […] Dok sam stajala iza drveta, posvuda oko mene se čula pucnjava. Dok sam tamo stajala petnaestak minuta, čula sam rafal iz pravca u kom je odveden moj muž. […] Tog dana je putem pored naše kuće prošlo još nekoliko vojnika. Moj muž se nije vratio. […] Dok su pretraživali kuću, morala sam da hodam ispred njih. Pitala sam Stipu zašto moram da idem ispred njega. Rekao mi je da je to zbog toga da bomba ili nagazna mina, ako se nalazi u kući, ubije prvo mene. […] U utorak 8. avgusta 1995., oko 16:00 sati, u autu su prošla ista dva vojnika koja su odvela mog muža […] Čula sam jednog od njih kako kaže: ‘Ne moraš više da ga čekaš, nećeš ga videti živog.’ […] Vratila sam se kući i rekla Rajku da sam srela vojnike. Rajko je rekao da mu izguram kolica napolje. Uspeo je da dođe do kapije, izašao je iz invalidskih kolica i otpuzao prema putu. Moja zaova je izvela invalidska kolica na put. Rajko je seo u kolica i krenuo prema Kninu, a iza njega je išla moja zaova. […] posle nekog vremena, vratili su se i kad smo se sreli, Rajko mi je rekao: ‘Mama, tamo je otac, mrtav je, a njegovo telo leži blizu Simine kuće.’ […] Kad sam ga pronašla, videla sam da mu je lobanja napukla, stomak rasparen i izgledalo je kao da je više puta pogođen iz vatrenog oružja u stomak. Telo se raspadalo. Oko otvorene utrobe bilo je mnogo muva. Izgledalo je kao da su mu ruke i noge slomljene. Vilica mu je bila iščašena. […] Prepoznala sam mu lice i odeću. Lice i ruke su mu bili prljavi. Obrisala sam mu lice maramom i pokrila ga. […]“
***
Ostala je da živi u porodičnoj kući sa sinom Rajkom i zaovom Anđeljom.
