Hrvati iz Tenje. Tokom 1991. godine živeli su u porodičnoj kući sa sinovima Jozom i Zoranom. U drugoj polovini jula 1991. godine, pripadnici TO SAO Krajine su ih odveli iz kuće i ubili vatrenim oružjem. Njihovi posmrtni ostaci ekshumirani su iz masovne grobnice u Betin Dvoru kod Tenje.
Jozo Knežević
Hrvat iz Tenje. Živeo je sa roditeljima, Marijom i Markom i mlađim bratom Zoranom. Odvođen je da kopa na njivi gde je bila linija fronta. Dodeljeno mu je da vozi traktor kojim je jednom prilikom došao do kuće i sa bratom pobegao iz Tenje. Kasnije je saznao da su mu roditelji ubijeni:
„[…] Ja sam tamo bio u radnom vodu, radio, taj Božo mi najviše dolazio u kuću, napadao roditelje, napadao mene, vodio me na neke radne akcije. […] Pa bio sam prisutan, dolazio mi u kući svaki dan, svaki dan, nije bilo dana da mi nije on Božo dolazio u kuću. Napadao, daj ovo, odnosio je, ja sam potpisivao takve stvari, napadao je i terao je mene uradi ovo, da idem radit, da kopam između dvije linije, između dvije vatre, kaže ako te ubiju ubiće te tvoji i takve stvari, pretio mi da ja zovem Osijek da javljam šta se dešava ovde a uzeo mi je telefone iz kuće, uzeo mi je sve, razbio mi je ulazna vrata puškom, ma čuda, svaki dan je dolazio, nije bilo dana da nije dolazio, da nije pretio i kad sam ja otišo po traktor da idem, nešto sam trebao dovesti ja sam došo stao pred kuću da vidim tatu, da tovarim, tata mi radio u Njemačkoj dugo godina i da njega povezem sa sobom, nisam mogo pitao sam mamu di je, kaže Božo ga odveo. Njega nije bilo i ja sam na traktor i odvezo brata mlađega pošto su njega hteli kao u školu odvesti da ide u Srbiju u školu i tako to. A niko me nije, jedino taj Božo, on je jedini mene napadao najviše na kuću, najviše mi zla napravio on, a on je i poubijao, imam, sve znam da je on pobio. […] to je kad sam bio tamo, tako se pričalo ko je, da je ubijen ovaj, ubijen onaj, a za Medu poštara to znam da ga je Božo ubio. […] I moje roditelje. […] Ja sam tamo, on je mene natjero da ja tamo nešto kopam za vodu neku cijev, i on je otišo i onda kad se vratio reko je kao kaže e nema više ni poštara i poštar je ubijen. […]
[…] ja sam bio u tom gradu do dva i po mjeseca i onda sam pobego, kad sam vidio priliku da, kad mi je pretio, on je dolazio pretio da će i mene ubit, da će me voditi za Vukovar, da će tatu voditi za Vukovar, onda kad mi je to počeo prijetit onda sam ja iskoristio to da sam vozio taj traktor i s njim sam pobego, brata malog odveo, brat osmi razred bio. […]”
