Tokom aprila i maja 1992. godine, jedinice Hrvatskog vijeća obrane (HVO), Teritorijalne odbrane (TO) i MUP-a BiH sprovodile su zajedničku akciju razoružavanja većinski srpskih sela u okolini Konjica. U akciji je zarobljen veliki broj civila. Svi su odvedeni u bivšu kasarnu JNA u selu Čelebići, na osam kilometara od Konjica. Kasarna je od aprila do decembra 1992. godine služila kao zatvor/logor. Komandant logora je bio Zdravko Mucić, a njegov zamenik Hazim Delić. U sastavu logora bile su mala prijemna i veća administrativna zgrada, zgrada sa pumpama za vodu (zgrada br.22), podzemni tunel (tunel br. 9) i veliki hangar (hangar br.6).

Zatočenici su spavali na betonu. Dobijali su malo hrane i vode, a događalo se da tri dana zaredom ne dobiju ništa. Zadobijali su teške povrede od čestog premlaćivanja različitim predmetima: kablom, lancem, bejzbol palicama i kundakom puške. Prisustvovali su premlaćivanju i ubistvima drugih zatočenika. Stražari su neke od njih polivali benzinom, a potom im palili ruke i noge. Zatočenicima su, kada im je to bilo dozvoljeno, medicinsku pomoć pružala dva lekara i drugo medicinsko osoblje, koji su takođe bili zatočeni.

Kroz „Čelebiće“ je prošlo oko 400 ljudi, uglavnom muškaraca civila, ali i žena iz Konjica, Bradine, Donjeg Sela i okoline. Ubijeno je najmanje 14 zatočenika, među kojima su: Slavko Šušić, Željko Klimenta, Šćepo Gotovac, Gojko Miljanić, Milorad Kuljanin, Miroslav Vujičić, Petko Gligorijević, Željko Ćećez, Željko Milošević, Pero Mrkajić i drugi. Najmanje dve zatočenice su bile silovane.

U decembru 1992. godine, jedan broj zatočenika je razmenjen, drugi oslobođen, a preostali su prebačeni u zatvor „Musala“, predratnu sportsku salu u Konjicu.