Svedokinja OK-17
Bosanska Muslimanka iz Dušća, u fabrici „Varda“. Nakon što su prvi Muslimani, uključujući njenog muža odvedeni iz Dušće i fabrike „Varda“, počela je da se krije u šumi.
„
***
[…] kad se povuko Užički korpus, onda su zla počela po Višegradu nastajati.
***
Došla sam da uzmem ovaj, malo ulja i brašna i da idem dalje gore, jer svako je malo sebi ponio i ide bome pa se snalaziš. Došla sam da uzmem to jutro i da bajagi tu svoju kuću obiđem, jest bila opljačkana sva, ali meni je drago bilo još da dođem, bilo je hrane. To jutro kad sam ušla u kuću, čula sam galamu i pucnjavu, Bože dragi pa šta se ovo dešava ‘vako rano, a došla sam iz šume. […] I idem od svoje kuće, sad ću doći na tu jednu meraju, tamo je komšiluk […]
***
Pošla sam prema tamo gdje sam i pošla kod sa., kod otog Džanke kući. Dolazi, prolazi Leka, nosio je kahvaji beratku. Trkom leti ispred mene. I prošo me je, otišo je gore đe je taj Mustafa Zulčić, đe smo bili u toj kući.
***
Prošo me je. Otišo je gore preda mnom, ja sam za njim. Došo je gore u tu su Sabita kuću. Našo je Mustafa, Mustafa bio Zulčić, slomio je obadvije noge, jer je pravio ‘vako oluke svijetu, po kućama one ograde, i pao je čojek možda na mjesec dana prije toga, i obadvije noge polomio. Uletio je ko hajduk, ko je, on je, izlazi, izlazi da ideš na ‘nako ispitivanje. A on ‘vako veli, jadan, to je bio dobar čovjek, kaže, pa kud ćete me, kaže vidiš da ne mogu kaže na noge. I veli meni, dela mi kaže daj kumo, kaže one štake. Ja mu dofatim štake, čovjek uze ispod ruke, njegova je žena e ‘vako previla ruke, okamenila se, ništa nije progovorila. Do nekolko je rekla meni, ako se sjeća, uzmi te pokućnice Boga ti, pa snesi dolje da Mujo obuje, jer zavoji su na nogama. Ja sam dolje sišla. Druga je tamo, nisam zagledala u onome strahu od sebe, tamo je bila ili je druga, ili treća kuća jedan Pecikoza, huj jel’ Safet se zvao ne znam tačno, znam, Remzija, Remzija. I otud njega išćeraše iz kuće. Poćerali su ga prema toj meraji. A ta je meraja dolje đe je Muje Zulčića kuća. I ja dolazim dolje Boga ti, donosim te pokućnice, reko evo ti ove pokućnice da obuješ, nazuješ na one zavoje. On je sio na svoje korito, ima korito pred vratima. Preko puta je njega Memišević ovaj, Malića kuća, đe je Ibrišim odveden, njegove majke i oca. To sam donijela pokućnice. Oni su se razlećeli, oni nisu išli u grupama dvojica, trojica, pa da dovode ljude, neg’ sve po jedan su dovodili te ljude, đe koga utrefe.
***
Nisam vidila kako su hi dovodili, neg’ pojedinačno, sve je to, kako sam ja došla, tudi su se ljudi skupili. Tudi su doveli kasnije i Memišević Ismeta […]
***
Izišla je njegova majka Smaila i objesila se djetetu o vratu, i kaže hej moj sine, jel’ to i tebe nađoše da te vode. A on njoj samo ‘vako, sago glavu preda se i veli, idi majko u kuću, idi majko u kući, ona ne može da se od njega odmakne.
***
Bio mi je Safet Žiga, komšija, Rešid Gadžo, to su mi bližnje komšije. Bio je Nuhanović Midhat, da li je tako, da li, mi ga zvali Mido, mlađi je to čovjeka. Omera su Đilbasa doveli, jednoga Nezira Paju, sve je to svedeno ‘vako isto u grupu jednu na tu meraju. I odatle su hi zajmili prema pilani, to je dolje pruga, isto ko ovce pred sobom, i oćerali su te ljude. Tada je reko Rešid Gadžo mojoj jetrvi Fatimi, idi mi molim te donesi naočale ako mi šta trebadnu, da mogu nešto pročitati. Ona je donijela. Reko je Hamed Repuh svojoj ženi, ne znam ni kako mu se žena zove, oni su iz Repuševića, ali tu su bili kupili kuću, al’ bili su onaj, skorašnji, pa nisam hi toliko ni upoznala. Idi mi donesi lijekove ako mi trebadnu da, da popijem. Oni, ne znam ko je od njihke progovorio, ne trebaju tebi lijekovi, mi ćemo vaske vratiti samo da vas ispita., ispitamo, to je tako bilo.
***
Ja nisam viš’ ni gledala. Znaš šta su nam rekli, da nam jebu Boga, ulazite u kuću, i to ne znam koji je govorio, ulazite u kuću, ako vas rane reći ćete da smo mi, e ‘vako su nam rekli.
***
Nikad, nikad, ni danas danile ne znamo šta se s otim ljudima dešava. Njihove porodice bi željele da znaju đe su ti ljudi, da hi bar sahrane, ako su mrtvi. Ako su živi daj da hi, da vide đe su ti ljudi. Ni danas danile se ne zna za te ljude […]
***
„
(Iz transkripta svedočenja Svedokinje OK-17)
Svedokinja je neko vreme ostala u svojoj kući, a onda pobegla iz Višegrada.
