Svedočio je pred Većem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu 26. 1. 2017. godine.
Bosanski Srbin iz Bosanskog Petrovca, rukovodilac građevinskih mašina. Tokom 1992. godine je bio pripadnik Inžinjerijskog bataljona VRS i radio je na izgradnji puta kroz mesto Radić. Sredinom jula 1992. godine je prisustvovao zlostavljanju i ubistvu zarobljene bolničarke Karmen Kamenčić:
„[…] Ja sam parkiro mašinu i dole vidio sam zarobljenu, zarobilo žensku, to je ta bila Karmena. […] ona je bila na ispitivanju kod komandanta, […], znam kad je komandant izveo iz komande […]Karmenu predo civilnoj policiji […] Drugi dan […] ja isto opet idem na ručak dole, kad dole opet Karmenu, civilna policija Karmenu jel` je pustila il` šta […] opet su je zarobili. I to zarobio moj vozač […] i otera ponovo dole u komandu. […]
[…] taj naš Front petrovačkih žena, […]. Vidim napravile su neki krug, igrati ti neki „zaloga“, mi kao na selu […] skupi se krug, pa onda neko trči okolo, pa podbaci maramicu pa ako vi ne primetite gdje onda, na primer ona sjeda, a ova što nije primjetila ona mora trčat oko toga kruga i svašta nešto i šta će raditi ovaj „zalog“ […] Vidim naše žene se skupile napravile su krug i ta Karmena trči oko nje al` ne mere nikako nikom podbacit tu maramu […] I šta će raditi ovo daj skini jaknu, daj skini patiku, daj skini hlače, daj skini ovo, patike, dotera se da žena bude gola. […]
[…] I onda […] prešle su u jednu dolinu pokraj, tu su naše haubice bile […] tu su je prevele da završi neku kao našu obuku pa će bit naš vojnik. Ona puzila po, onako gola po trnju […] tukli su je sa štapovima, sa lopatama. I Bora jedna […] rasekla joj […] lijevo uvo s donje strane […] napravila krst na leđima sa nožom, tukli su je sa štapovima, kopala sama sebi raku, […] kapetan Rada, nagonila da klanja, da pjeva srpske pjesme. Kad je klanjala kad savije glavu tu je bilo puno stoke i kerova, kad savije glavu kad klanja onda nogom joj stane na glavu pa lice joj stavi u balegu […] i, tukli su je nogama, metali su joj […] žbunje malo trn međunožje, pa ona, moraš ovamo kopati ali joj to ne sme ispasti, ako ispane onda dobije batine i kad je klanjala lopalom je Rada kapetan udarala po stražnjici i ona baš gadno lopata ono pukne […], vidio sam jedne prilike ona kako su je tukli vidio sam kad su joj strgali zlatne lančiće, imala je tanki neki zlatni lančić […]
[…] taj čovek nije dao da se ona kao tu ubije, to je privatna zemlja bila, da ide dalje. Onda iz te doline su je izveli ona je lopatu vukla za sobom Rada posle naredila da se obuče, ona se obukla i odatle se spustila u neku dolje drugu dolinu duboka okolo ima kamenje, stijene […] dole su je opet naterali da kopa ona nije mogla više ni kopati to, ubijena i svakakva nekakva. Veselko jedan dijete […] uzo je od nje lopatu, on joj je to kopo, pomogo […]natjerali su je da legne, legla, ja u Veselka maloga dijete je bio, nije se videlo da ima pušku […] Prišo je sa prednje strane nogu kako je ležala i sa puškom pet, šest, sedam metaka ispuca u nju i to je onda sve prslo […] Jedan stariji čovek je bio tu sa mnom, tu je bilo puno kerova, komanda je tu bila, otpad, hrana se bacala, puno je bilo kerova i meni nešto bilo žao. Ja priđem […] vidim […] ima sve rane […] po grudima […] pipnem joj lice vidim hladno, jel` sve se nado da nije možda puco da promaši da je ne ubije. […] imala neku kesu svog, te lične higijene, stavio sam joj tu kesu na lice, zatvorio sam joj oči, […] ja sam je zatrpo sa tim čovekom […] I onda drugi […] nešto me vukla želja i ja odem nakon ne znam sedam, deset dana, […] nađem taj lančić tamo […] gde su je tukli […], ima dva priveska bila zlatno malo „k“ i srebreno, kao da imam neku uspomenu od te ženske šta ja znam. Ja sam taj lančić uzo i volio bi da ga imam i sada i mogo sam se sastati sa njezinom rodbinom u Sanskom Mostu al` se nisam sastao […], da sam imo taj lančić sto posto bi odnio […] šta ja znam[…] “
