Bosanski Muslimani iz Gacka. Dervo i Šeho su bili braća, a Fehim njihov rođak. Pre rata, Dervo je radio kao milicioner, a Fehim kao inženjer u Termoelektrani „Gacko“.
Uhapšeni su u junu 1992. godine i odvedeni u SJB Gacko, gde su držani u istoj ćeliji. Ubijeni su 3.7.1992. godine. Njihovi posmrtni ostaci su identifikovani prepoznavanjem ličnih predmeta i predati porodici.
Svedok 048
Izjava data Tužilaštvu MKTJ 8.12.1999. godine.
Bosanski Musliman iz Gacka, mehaničar. Uhapšen je 10.6.1992. godine u svojoj kući i odveden u zgradu SJB-a.
„
***
Dervo Zulović je kasnije, 3. jula 1992, ubijen. U ćeliji u policijskoj stanici nekoliko dana nas je bilo sedmorica. Zajedno smo bili jedan dan. Koliko znam, postojale su samo dvije ćelije, jedna do druge. Srpski čuvari su nas tukli.
Porodicu Zulović izveli su iz ćelije i zatvorili u ćeliju do nas. Jako su ih tukli kundacima i palicama. Dervu Zulovića sam jedva prepoznao.
***
Unutra je bila samo mala drvena klupa uza zid. Spavali smo naslonjeni jedan na drugoga. Nisu nam davali ništa za jelo. Hranu smo dobili tek kad nam ju je potajice donio pomenuti policajac. Vodu smo dobivali u bocama od litru i po, a u te boce smo morali i mokriti i piti iz njih.
U jednoj ćeliji smo bili ja, Hama Krvavac, Muhamed iz Trebinja i Faim Zvizvić, a u drugoj je bila porodica Zulović.
Faima Zvizdića su u zadnjih nekoliko dana tako premlaćivali da je izgledao kao da će mu oči ispasti iz duplji.
Petoricu su izveli van u hodnik. Iz moje ćelije izvedena su tri člana porodice Zulović te Faim i Muhamed.
U ćeliji su ostavili samo Hamu i mene. Vrata naše ćelije ostala su širom otvorena cijelo vrijeme dok se sve događalo. Ljudi su se morali postrojiti uza zid na suprotnoj strani hodnika. Hodnik je bio dug otprilike pet metara i širok tri i po metra. Srbi su stajali tačno ispred tih ljudi na udaljanosti od najviše tri metra. Pucali su u njih iz automatskoj oružja, kalašnjikova. Popić je imao pištolj. On je stajao između vrata dviju ćelija.
S mjesta na kojem sam bio mogao sam vidjeti samo neke od Srba. Popić je rekao nešto u smislu da su ti ljudi „osuđeni na smrt“, a onda sam čuo rafale. Ljudi su popadali jedan do drugoga. Na podu i zidovima bilo je krvi. Nakon strijeljanja Hami Krvavcu i meni su naredili da pokupimo tijela i utovarimo ih na kamion. Ljudi nisu davali znakove života. Zatim smo morali oprati krv s poda i sa zidova. Nemam pojma zašto su ti ljudi ubijeni, a Hama i ja pošteđeni. Kada sam Dervino tijelo tovario na kamion, opazio sam da na stomaku ima ranu od noža.
***
“
Dana 5.7.1992. godine je odveden u Crnu Goru, gde je držan u kasarnama u Nikšiću i Titogradu. Mesec dana kasnije je prebačen u kasarnu u Beogradu, odakle je oslobođen je u novembru, uz pomoć porodičnog prijatelja. U januaru 1993. godine se pridružio svojim sinovima u Nemačkoj.
