Logor Dretelj 1992.

Od početka maja do 18.8.1992. godine, u okviru širokog i sistematičnog napada Hrvatskih obrambenih snaga (HOS), usmerenog protiv srpskog civilnog stanovništva opština Mostar, Čapljina i Stolac, srpski civili su nezakonito lišavani slobode i  odvođeni u zatvor u bivšoj Vojnoj ambulanti JNA u Mostaru i zatvor u kasarni „Bruno Bušić“  u Dretelju, odakle je trebalo da budu razmenjeni i trajno raseljeni iz Hercegovine. Tokom leta 1992. godine uhapšeno je i zatočeno više stotina civila srpske nacionalnosti sa područja Mostara.

Upravnik zatvora u  Vojnoj ambulanti u Mostaru bio je pripadnik HOS-a Ivan Zelenika. Zatočeni srpski civili, muškarci i žene, držani su u podrumskim prostorijama male površine. Nisu imali krevete i nisu mogli da odlaze u WC bez dozvole stražara. Obavljali su prisilne poslove, pa su tako žene čistile prostorije ambulante i WC-e, a muškarci čupali travu.

Iliju Domazeta i Svedoka I su udarali pendrekom i šutirali, dok su Petra Golijanina lisicama zakačili o vodovodne cevi, od čega su mu šake pomodrele. U Vojnoj ambulanti u Mostaru silovane su najmanje tri zatočenice. Zatočenici su iz Vojne ambulante premeštani u kasarnu „Bruno Bušić“ u Dretelju.

Vojnu kasarnu „Bruno Bušić“  činilo je više  objekata: upravna zgrada, na samom ulazu, betonski hangari, gde su držani zatočenici i magacini koji su služili za skladištenje lekova, hrane i drugih potrepština za vojsku. Kasarna je bila ograđena bodljikavom žicom. Za formiranje logora u okviru kasarne „Bruno Bušić“ bio je odgovoran  Blaž Kraljević, komandant HOS-a, dok je upravnik logora bio Hektor Ćosić, pripadnik HOS-a. Muškarci i žene su bili zatočeni u odvojenim hangarima.  Broj muških zatočenika se kretao i do 200, dok je žena bilo oko 80.

Uslovi u kasarni „Bruno Bušić“ su bili „krajnje nehumani i ponižavajući“, Zatočenicima nije bilo dozvoljeno da se kupaju ili presvuku. Vođeni su na prisilni rad i tada im tokom celog dana ne bi davali vodu i hranu. Na početku su dobijali tri obroka, ali se to kasnije svelo na jedan obrok dnevno. Kada bi se vratili sa prisilnog rada, bilo bi im dozvoljeno da natoče vodu u krugu kompleksa kasarne ali bi ih tamo stražari pretukli. Stražari su zatočenike terali da se presvlače u uniforme JNA ili VRS i kačili im činove, kako bi ih lažno predstavili tokom razmene. Premlaćivali su ih  i zlostavljali na različite načine pa su Slavku Bogdanoviću jednom prilikom probušili jezik nožem. Zatočenici su seksualno zlostavljani i primoravani na felacio, dok je jedan zatočenik primoravan da liže genitalije psa.

Neki su terani da jedu fekalije vojnika ili da piju urin iz posuda u koje su vršili nuždu tokom noći. U kasarni „Bruno Bušić“ silovana je najmanje jedna zatočenica. Od posledica premlaćivanja preminula su najmanje dva zatočenika, Božo Balaban i Nenad Marković.

Lekar, dr Hranilović, koji je trebalo da zatočenicima ukazuje medicinsku pomoć, je i sam često zlostavljao zatočenike, pa je jednom od njih posle premlaćivanja dao tablete koje stimulišu porođaj od kojih je „umirao od bolova“, dok je drugom operisao slepo crevo bez korišćenja anestezije.

Kasarna HOS-a „Bruno Bušić“ prestaje da služi kao zatvor za srpske civile 18.8.1992. godine, kada su zatočenici razmenjeni.