Svedok S-4
Huso Delibašić Bosanski Musliman iz Rodić brda. Dana 29.5.1992. godine odveden je iz svoje kuće u pravcu Višegrada. Od tada mu se gubi svaki trag.
Menu
Bosanski Muslimani iz Haništa. Hamed Oprašić je radio u „Centrotransu”. Njegov sin Himzo imao je devet godina.
Dana 25.5.1992. godine, Hamed je pod pretnjom vatrenim oružjem odveden iz svoje kuće. Od tada mu se gubi svaki trag. Himzo je razdvojen od svoje majke otprilike 15.7.1992. godine, dok su bežali iz Haništa. Vodi se kao nestala osoba.
Bosanska Muslimanka iz Haništa, supruga Hameda i majka Himze Oprašića.
„
***
Kad je počelo odvođenje, onda obližnja mjesta, šumu smo se krili. I onda je to sve nedaleko bilo, mogli smo gledati zaista ko dolazi i odvodi i hara po kućama, i odnosi i tako.
***
[…] kad oni to svoje završe, recimo tu koga uhvate u kući, odvode, koga ne odvode ono traže, udaraju recimo, pucaju, izazivaju, predajite se, pogrdne riječi govore, tako da je zaista ono bilo užas i mislim to je neopisivo bilo.
***
Pošto sam imala kćerku od 4 godine, a sinu eto bilo 9 godina, ono sam se vratila izbliza da dođem kući, recimo da uzmem ono, da bi iznijela da jedemo mislim, znate već kako djeca, hoće da jedu, preplašeno, ovo ono, muž je ono, jednostavno otiš'o, da bi uz'o te hrane, u među tom vremenu izbila su ta auta, u kojima je bio tu recimo Milan Lukić, Oliver i ovi prethodni, da hi ne moram nabrajati. Tako dolaze tu, ja sam malo više bila iznad, pad nisam to baš upratila u međuvremenu, jer sam blizu te ceste, kako su došli u kući, nisam zaista trenutno vidjela, da je mala Šejla došla i rekla, mama čike su ušle u kuću, pošto je ono kiša znate, pa i prljavo pa i dijete ono kao veli vidi u cipelama su ušli da hodaju. A gdje ti je sine babo, kaže sa njima. Ja sam tako krenula, bez imalo ono razmišljanja da vidim šta kako, kad sam prišla kući svojoj, znači iz dnevnog boravka izlazi moj muž i Lukić sa njim.
***
[…] A ovi prethodni što su, oni su jedni idu na sprat, gore dole, ispred, tako oni tražu svoje, ovo ono, da sam ja ušla u hodnik i upitala sam ovaj, zašto, gdje ćete ga, gdje ćeš ga, kaže on njemu, Vi kažete možete poći sa mnom, recimo kontaju na mog muža, Milan.
***
Recimo po mom boravku, iza tog brežuljka, ja sam došla, tu je bio Ćubro, on je, imala sam i vanjski wc, on se sageo i onako mene, malo k'o i uplašio ono, što sam ja baš naišla tu, pitam ga šta tražite, kaže gospođo da Vas ne bi maltretirali tebe i zadržavali recite gdje vaš muž krije oružje, ooo mitraljez. A ja sam rekla, pa Vi dobro poznajete ko je moj muž, da je on samo mog'o imati ovaj lovaćku pušku. Međutim, kad sam to rekla ovom Ćubri, ja sam krenula prema kući, mislim pošto je to sve udaljeno 10-tak metara, krenula sam, on već izlazi moj muž, sa Milanom, u hodnik i muž otvara cipelar i cipele je navu'ko onako stojke i sad ispred izlazi na stepenište da veže pertle, pošto imam i treći sprat, on je uspio zavezati jednu pertlu i Milan je njemu ovako ramenom, ne moraš kaže da vežeš. […] da je ovaj goraždak uzeo od mene ‘ćerku, imala sam od kuće sa žicom, ograda koja je bila i zakrenuo se je taj goraždak i pokazuje nešta mojoj Šejli, šta je ispod tog prsluka. Ona je kimnula glavom i njemu je odgovorila, pitao ju je taj goraždak, ima li ti tata ovo, ona je kimala glavom i ona mu je samo rekla tada, da moj babo ima pušku sa kojom ubiva, ubija zeku.
***
[…] tom pravcu odlazi sa Milanom Lukićem. A na cesti, pošto je moja kuća udaljena od ceste jedno 50-tak metara i tu ima bijeli „Golf“, u tom bijelom „Gols“-u sjedio je vozač vjerovatno, koji je došao po mog muža i ovaj ko je bio, ne znam, da je moja jedna komšinica tu, odma’ iznad puta, gledala, jer se je zadesila, da bere buraniju i ona je vidjela da je znači on sjeo do vozača, a Milan je iza. Kad su oni, kad je Milan odveo mog muža i tako je odveo je za Višegrad […]
***
„
(Iz transkripta svedočenja Mujesire Oprašić, u predmetu „Krsmanović Oliver“ pred Sudom BiH)
Muža nije više videla.
U svojoj kući je ostala do 15.7.1992. godine, kada je pobegla u Međeđu. Tamo se slučajno razdvojila od svog devetogodišnjeg sina Himze, kome se tada gubi svaki trag.
Rodić Brdo
Huso DelibašićBosanski Musliman iz Rodić Brda. Dana 29.5.1992. godine odveden je iz svoje kuće u pravcu Višegrada. Od tada mu se gubi svaki trag. Njegovi posmrtni ostaci nisu pronađeni do kraja 2020. godine i vodi se kao nestalo lice.
Bosanski Musliman iz Rodić Brda. Svedoči o nestanku Huse Delibašića 29.5.1992. godine.
„
***
[…] dana 29.05.1992. godine, pred kuću Huse Delibašića, u naselju Rodić Brdo, došla dva vozila, […] pri tome da se jedno auto zaustavilo iznad kuće, a drugo ispod kuće, kako bi se moglo spriječiti eventualno bježanje ljudi iz kuće. Iz jednog od auta je izašao Milan Lukić, koji se po dolasku prisutnima lično predstavio, zatim izvjesni Obrenović iz Srbije i jedna plava djevojka.
Svjedok S-4 je dalje naveo da su pomenuta lica bila naoružana pištoljima i puškom i obučena u maskirne uniforme. Odmah po zaustavljanju vozila, isti su počeli lupati na vrata kuće, a nakon što je Huso Delibašić izašao, Obrenović i plava djevojka ulaze u kuću i počinju vršiti pretres. […] u datom trenutku zazvonio (je) kućni telefon, zbog čega pomenuti Obrenović odvodi S-4 da se javi. Svjedok je pojasnio da je u tom trenutku na telefon pozvao zašticeni svjedok S-6 i pitao da li su se vozila koja su prošla niz put zaustavila u njihovom dvorištu, ali da na ova pitanja svjedok nije mogao dati odgovor, budući da je Obrenović u tom trenutku držao pištolj na sljepoočnici svjedoka.
Po okončanju telefonskog razgovora, svjedok S-4 se, zajedno sa naoružanim licem, vratio u dvorište kuće, gdje zatiče optuženog Jovana Popovića, koji je bio u civilnom odijelu i nenaoružan. Svjedok S-4 navodi da se tom prilikom optuženi Popović naizmjenično obraćao Milanu Lukiću i porodici, nakon čega pomenuta lica stavljaju Husu Delibašića u vozilo i udaljavaju se sa lica mjesta. […] Jovan Popović prilikom hapšenja Huse Delibašića, Milanu Lukiću rekao da je Huso dobar čovjek, da ga ne moraju voditi, na šta je Lukić odgovorio da ga vode samo na ispitivanje.
***
“
(Presuda „Popović Jovan“ Suda BiH, paragraf 80)
Bosanski Musliman iz Rodić Brda, radnik u fabrici „Partizan“. Dana 29.5.1992. godine zaustavljen u blizini svoje kuće dok je vozio kola i odveden u nepoznatom pravcu . Od tada mu se gubi svaki trag. Njegovi posmrnti ostaci nisu pronađeni do kraja 2020. godine i vodi se kao nestala osoba.
Bosanska Muslimanka iz Rodić Brda. Svedoči o nestanku supruga, Ševala Zukića.
„
Pošto su bile te tenzije i sve nismo se kretali, bili smo više u kući i ono iščekivali šta nas sleduje sutra, pa prekosutra i tako. Međutim 29. maja, možda negdje oko 10 sati, jutro je već bilo poodmaklo, tako, oko 10 sati, došli su nam na avliju. Kako bi sad rekla, vidjela sam 4 auta da su došla, ali nisu direktno ušli pred ulaz kuće, u dvorište kuće.
***
Iz auta su jednog crvenog izašle muško i žensko, tako su ličili jedno na drugo da bi rekla da su brat i sestra […]
***
Imali su maskirne one uniforme […] Jesu bili naoružani, i čak šta više, što mi je ostalo urezano, tolika pretjeranost oružjem, noževi su im bili zabačeni na leđa u onim koricama, rukavice one, strašno su ono, djelov'o, i rukavice do pola prsta, kožne rukavice. […]
***
I onda su otišli, nisu nas ništa mnogo ni pitali, nit’ su nas mučili nečim. Okrenuli su se, sjeli u auto i sišli su na cestu. Ja ne znam gdje su se uputili, dok nisam čula odmah poslije toga, možda nakon, ne znam, nekih možda 15, 20 minuta, vrisku od kuće moje tetke.
***
pošto nisam smjela da idem putem, bojala sam se da ce me neko šcepati, išla sam između kuća, iznad kuća, preko livada, i stigla sam u tetkinu kuću […]
***
[…] zatekla sam njih, plaču i Jovan Popović sjedi u kući. I normalno da sam odma sa vrata pitala šta je bilo, onda su mi rekli da je tetak odveden, Delibašić Huso.
***
I onda sam ponovo priupitala Jovana, a šta, šta si ti radio tu, zašto nisi pit'o gdje ga vode, šta, što nisi nešto, reagov'o. Međutim on je meni odgovorio da su ga odveli na saslušanje, da će ga vratiti vjerovatno, ali eto za svaki slučaj poš'o bi on da vidi šta se dešava, može li kao da nešto učini da ga vrati kući.
***
[…] došla sam kući, pred kućom me cek'o muž, jer je i on čuo to isto, neko vrištanje, ali nije znao i is, cek'o me je da se vratim da vidi šta je. I ja sam rekla da treba Jovanu auto da ide da vidi šta je s tetkom, da su tetka odveli. I je meni onako ono prostim riječima rekao ti si smotana […] daj ja ću to brže da stjeram auto, da bi se što prije nešto učinilo.
***
Svekar mi je tada naišao i pit'o me gdje je Ševal, reko stjer'o auto Jovanu. […] Međutim svekar je u mene tada govorio meni nema Ševala i ja sam kraj njega protrčala dole na put taj glavni, auto je stojalo. I sve četvera su vrata otvorena, ali Ševala nigdje nije bilo. Onda smo normalno vikali, mislili smo da nije se možda izletio, sakrio se negdje, svekar na jednu stranu prema Rzavu je krenuo onim livadama, a ja sam uzbrdo izmedu kuća. I dalje smo ga zvali. Jovan je otuda već išao.
***
Ja od tog dana više muža nisam vidjela […] nit’ sam kad šta čula za njega.
***
Im'o je brata Fadila. […] Fadil je odveden poslije Ševala, 17. juna. […] počela su češca odvođenja ljudi i onda su oni s vremena na vrijeme, sad srpska policija, te paravojne snage, ko je kad gdje naletio…
***
[…] onda su prišli ljudi sa policijskim uniformama. Prije toga je ustvari Fadil izaš'o, prije neg’ što će ta lica doći direktno do kuće, izaš'o je iza kuće i mi smo mu govorili što se pojavljuješ, zašto se ne skriješ?
***
On je rekao nemam ja šta se skrivati, kad tad će oni doći po mene i pronaći će me, nema brata neka nema ni mene.
***
[…] već su djevera odveli ta srpska policija, kako su ih tad nazivali, u policijskim uniformama. I kad sam stigla pred verandu od djevera vidjela sam ispod njegove kuće je odma bio taj glavni put, da u policijskim uniformama, uprti sa mašinkama Fadilu u leđa, znači mom djeveru Fadilu mašinka uprta iza leđa i ono gurkaju ga da ide prema gradu.
***
“
(Iz transkripta svedočenja Munire Zukić, u predmetu „Popović Jovan“ pred Sudom BiH)
Bosanski Musliman iz Rodić Brda. Dana 17.6.1992. godine, odveden je iz svoje kuće u zgradu SUP-a u Višegradu. Poslednji put je viđen otprilike 19.6.1992. godine, nakon čega mu se gubi trag. Njegovi posmrtni ostaci su ekshumirani iz masovne grobnice u mestu Slap 2001. godine. Identifikovan je DNK analizom i sahranjen u Vlakovu.
Bosanska Muslimanka iz Rodić Brda. Njen suprug Fadil Zukić je odveden u policijsku stanicu u Višegradu sa komšijom Rešadom Mucovskim u junu 1992. godine. Otprilike 19.6.1992. godine, gubi im se svaki trag.
„
***
Pa to se dešava na Rodić brdu. Mi smo bili trenutno u kuči […]
[…] Krili smo se po propustima. Nismo smjeli nočivati po kuči, skupljali smo se. Uvijek su hodali…
***
Pa taj dan nekako smo bili tu i najedanput su samo grupa neke vojske stvorila. Ja sam bila u kuči sa djecom, a moj muž je bio ‘vamo. Ovaj, tako da sam samo kako sam pogledala od kuče, njega su odveli dole putem..
***
[…] I vidim samo na glavnoj cesti, pošto je moja kuća bila pored te glavne ceste, da ga odvode dole i bio je u MUP-u, ja sam jednom išla…
***
Pa drž'o je ruke iznad glave, kol'ko sam mogla da vidim. Bilo je već podaleko. Iš'o je ispred njih […]
I […] Mucovski Rešad.
***
To je od moje zaove djever. Komšija.
***
Spominje da su i njega odveli.
***
Zabrinuta, s obzirom da je on bio pripadnik rezervnog sastava policije da su ga tražili jer je im'o zaduženje tada, bili su na dužnosti, im'o je zaduženje puške, kada su ga pretukli, tražeći mu pušku koja je ostala i nestala. […] modar, krv mu je tekla niz uho. I samo mi je rekao da idem iz grada i više ga nije bilo tu.
***
„
(Iz transkripta svedočenja Munire Zukić, u predmetu „Krsmanović Oliver“ pred Sudom BiH)
Ukrcana je na konvoj i odvedena iz Višegrada. Muža više nije videla.
Bosanski Musliman iz Rodić Brda. Odveden je iz Rodić Brda neutvrđenog datuma u proleće 1992. godine. Od tada mu se gubi svaki trag. Njegovi posmrtni ostaci nisu pronađeni do kraja 2020. godine i vodi se kao nestalo lice.
Bosanski Musliman iz Rodić Brda. Dana 17.6.1992. godine, odveden je iz svoje kuće u zgradu SUP-a u Višegradu. Poslednji put je viđen oko 19.6.1992. godine, nakon čega mu se gubi trag. Njegovi posmrtni ostaci su ekshumirani iz masovne grobnice u mestu Slap 2001. godine. Identifikovani su DNK analizom i predati porodici.
Bosanski Musliman iz Rodić Brda, radnik u građevinskoj firmi „Granit“. Svedoči da su, po dolasku Užičkog korpusa u Višegrad, bosanski Muslimani živeli u strahu i počeli da se kriju i beže od svojih kuća.
„
***
Mor'o si se kriti, mor'o si bježati od kuće, mor'o si da te ne bi odveli.
***
Dolazili su i u civilnim odijelima i u vojnoj uniformi i policijski…ma do…doduše oni su obukli i vojne one uniforme pretežno.
***
Odveli su dok je Užicki korpus bio odveli su Zijada, Hurema, Kemu i odveli su onoga Fajku Lončara […] nisu se ‘viš nikad vratili.
****
Nakon odlaska Užickog ro…korpusa vratila se opet neka vojska iz Dobruna nazad sa onim transpo…oklopnimlon nekim vozilima i vratili su se u Višegrad opet […] tad je počelo pogotovo odvođenje naroda i ubijanje.
****
Poslije Užickog korpusa oni su upadali nekoliko puta tu u selo.
****
Nalazio se ja kod kuce, pobjeg'o bi ja i tad al’ nisam uspio. Opkolili su citavo selo nisam im'o kud. […] I ja sam uspio da se sakrijem na tavan. […] U kući svojoj ličnoj. […] Supruga ostaje dole u podrumu, prizemlju dole ostaje ona sa djecom.
***
Posle, upala je ta vojska, među njima i ovaj Jovan je bio prvi koji ih je navodio.
***
Na tavanu sam ja, ja čujem.
***
Čuo čuo sam pucnjavu i pomagnjaviju, u mene majka plakala, plakala gore punica…ni punica mi nije bila daleko, to…mislim tu smo mi blizu u srodstvu svi blizu možda jedno 50 metara gore punica je u mene živila, imala kuću, pomaže…odvedoše joj sina, u mene majka pomaže odvedoše u mene burazera.
***
Moj brat je bio Mucovski Rešad.
***
Na tavanu ja slušam na tavanu, viču da zapale moju kuću. Onaj je…ne, prvo viče ovaj jedan ima'l ova kuća potkrovlje, drugi učini nema…kaže da je zapalimo kuću…
***
[…] tražili su mene konkretno, gdje sam ja pitali su suprugu gdje sam ja.
***
Prvo je doš'o jedan mladić pred kuću, naš'o je u mene burazera u kući i nije ga izveo, ostavio ga je u kući, nije ga izveo. Otiš'o je do komšije ovoga kad je doš'o do njega… […] Jovan ga je vratio nazad i odveo u mene burazera.
***
[…] čuo sam pomagnjaviju i plač i najviše su vikali na optuženog Popović Jovana. […] Pa u mene majka, punica i ovi svi su vikali na njega. […] Vikali na njega što odvode…što odvede Rešada i Fadila.
***
Nisam ja čuo šta je Jovan rek'o ali su odveli ga prema gradu
***
A oni su ih odveli u SUP dolje i oni su bili u SUP-u dva tri dana i poslije su nestali iz SUP-a.
***
“
Nekoliko dana kasnije, pobegao je sa svoja dva brata u Okruglu, selo u Višegradu.
(Iz transkripta svedočenja Jusufa Korača, u predmetu „Popović Jovan“ pred Sudom BiH)
Bosanski Muslimani iz Kabernika. Dana 12.6.1992. godine odvedeni su iz svog sela u pravcu Donje Lijeske, i tada im se gubi svaki trag. Posmrtni ostaci Besime Čančar ekshumirani su i identifikovani DNK analizom. Sahranjena je 28.6.2016. godine na gradskom groblju „Vlakovo“. Posmrtni ostaci Esada Mameledžije i Omera i Alije nisu pronađeni do kraja 2020. godine i oni se vode kao nestale osobe.
Bosanska Muslimanka iz Kabernika. Dana 12.6.1992. godine bila je u poseti komšijama u zaseoku Čančari za Kurban Bajram.
„
***
naišla grupa srpskih vojnika sa vozilom TAM žute boje, koji su nju i komšije Mameledžija Esada, Čančar Omera, Čančar Aliju i Čančar Besimu, utjerali na karoseriju kamiona, te ih odveli do njene kuće, gdje su u vozilo takoder utjerani Tvrtković Hamed i Tvrtković Husein, dok je nju Racković Vito, kako svjedokinja opisuje ”bacio sa kamiona” […] tom trenutku je vidjela Pantelić Miloša, koga poznaje iz škole i zna da je živio u naselju Okolište, pa objašnjava:
”..ja sam njega vidjela u momentu kad me Vito bacio odozgo sa kamiona, on mi je došao na facu..imao je poluautomatsku pušku u ruci…ja sam se izgubila tada, ništa nisam znala…oni su se pokupili, otišli, pucaju, vrište, pjevaju.“
Objašnjavajući šta je Pantelić Miloš radio u trenutku kada ga ona vidi, svjedokinja navodi: “stoji, normalno stoji, ništa drugo … gledao je, ma muklo je gledao, izgubljeno..”, te navodi da Pantelić nije poduzimao bilo kakvu radnju prema licima ispred njene kuće.
***
“
(Prvostepena presuda „Milisavljević Predrag i drugi“, paragraf 379)
Kamion je nastavio u pravcu Donje Lijeske. Svoje komšije više nije videla.
Bosanski Muslimani iz Kabernika, otac i sin. Dana 12.6.1992. godine odvedeni su iz svog sela u pravcu Donje Lijeske i od tada im se gubi svaki trag. Njihovi posmrtni ostaci nisu pronađeni do kraja 2020. godine i oni se vode kao nestale osobe.
Bosanski Musliman iz Donje Crnče, radnik u Samoupravnoj interesnoj zajednici (SIZ) stanovanja.
Svedoči da su sredinom maja 1992. godine u Višegradu počele tenzije.
„
***
[…] svaku veče bilo je problema, te došli su Beli orlovi iz, iz Srbije odakle su, ne znam ja, i oni su počeli da odvode ljude, odvode muslimanske, muslimane, te iz Varde, te iz Terpentina, tih svih radnih organizacija. Takođe se krenulo to i po selima znate. I kad smo mi vidili da je to nesigurnost neka mi smo morali da napustimo domove, mislim.
***
Strašno je to bilo, mislim tako sve. Čovjek kažeš ide ili smrt ili život, nema. Kad si već došao tu na tu barikadu, nema, on, on pregledate i kaže izvolite, izvolite i produžite dalje Kad smo došli tamo u Višegrad, ja dolazim u svoju kuću, to je havarija, to je sve uništeno, to je sve ono porazbijano, frižideri, ma sve živo je uništeno po kućama, natpisi, ovo je Srbija, ovo je, krstovi su nacrtani tu, to je haos. Odmah sam vidio da nije to dobro što sam se ja vratio, znate. I tu veče, kad smo došli tu, vec, iza moje kuće, to je blizu, nije bilo stotinjak metara, vec se gore Užicki korpus, vec su gore oni, već su oni gore, već bili. Oni su se stacionirali tu. Oni su već ukopali se gore i sve ostalo, oružje, oruđe sve je to tu bilo znate.
***
[…] onda ja kažem ženi idemo x kod brata u Kabernik, idem kod njega, Bajram je vec bio, idem u Kabernik. Hajmo do Goražda, reko vjerovatno je gore nešto bezbjednije i nešto je sigurnije znate.
***
Međutim, jednog dana, to prije na dan to, Kabernik je komplet spaljen.
***
On je spaljen komplet sve i jedna kuća, rijetkost da je ko, to je spaljeno sve apsolutno hej.
***
U toku dana, to je bilo oko, oko možda jedan, dva sata, znate, popodne je bilo već.
***
Pitao sam šta se dešava, čuli su se pucnjevi tamo kod Čančara, to je dalje, u produžetku možda kilometar, dva.
***
Reko ja Boga mi ne smijem biti ovdje, a vi izvolite, vi budite tu. Međutim, u međuvremenu dok sam ja sjedio tu, nijesmo malo popričali, najedanput se kamion pomolio. […] ja sam sjedio malo iznad kuće moje, malo s brdašca jednog i tako, vidim na kamion ko sjedi gore, ko stoji gore znaš, na kam. Posle […] izlazi doticni Vito u SMB uniformi sa, sa automatom, izlazi on, izlazi on.
***
[…] I on poceo da psuje, Boga vam vašeg, kaje moja vojska gine, kaže, a vi sjedite kaže ovdje, znate.
***
Ispred kuće snaha moja, moja žena, onda zašticena osoba, zašticena osoba bila je na autu, znate. Ona je bila na autu tada.
***
[…] a vozilu sam vidio Omer Čančar, to je stariji covjek, Omer Čančar, Besima Čančar, Alija Čančar, onaj, […] Mameledžija Esad…
***
Omer je imo možda jedno […] 70, ovaj Alija je bio možda jedno 32, tri, tek se oženio on, Alija Čančar. Besima, ona je imala možda oko 40-tak godina. Esad mali još se nije bio ni oženio možda 30-tak, hajd da kažem 30-tak godina, znate. […] i RV-2. […] je plakala, znate, tako, tako je posle on reko hajde siđi ti znaš […]
***
[…] posle kad je se on naljutio i nešto počeo da psuje, kaže de penjite se na auto, mom bratu kaže penji se i ti […]
***
[…] i meni kaže penji se i ti, znaš. Penjite se na auto. Hi brate, onako ja vidim šta je, gotovo je više znaš, možete taj momenat da osjetite samo. Onda ja vidim izlaza nema ništa. I oni kad su se popeli, ja sam ga zamolio, […] daj pusti me bolan, hladno mi je, vidiš, da uzmem džemper jedan pa ću se vratiti. On mi je rekao hajd idite dole.
***
Onda sam ja ispod kuće, ispod kuće ima veliki voćnjak, ja sam pobjegao niz voćnjak tu, i ja bježim u šumu.
***
Oni kad su otišli tamo Mameledžiji na gaj, to je šuma više i tamo nije se culo ništa kud su oni. […] Kud su otišli, šta su, to oni znaju.
***
“
(Iz transkripta svedočenja Rašida Tvrtkovića, u predmetu „Racković Vitomir“ pred Sudom BiH)
Isto veče je sa porodicom pobegao ka teritoriji pod kontrolom Armije BiH. Brata više nije video.
Neutvrđenog dana u junu 1992. godine, pripadnici Vojske Republike Srpske, odveli su bosanske Muslimane iz prigradskog naselja Dušće, među kojima su bili Mustafa Zulčić, Gadžo Rešid, Safet Žiga, Omer zv. Ðilbas, Ismet Memišević, Midhat Nuhanović, Remzija Pecikoza i Hamed Repuh, prema obližnjoj pilani. Tada im se gubi svaki trag. Jedino su posmrtni ostaci Ismeta Memiševića, brata Ibrahima Memiševića, ubijenog ispred fabrike „Varda“ nekoliko dana ranije, pronađeni i ekshumirani. Posmrtni ostaci ostalih muškaraca nisu pronađeni do kraja 2020. godine i oni se smatraju nestalim licima.
Bosanska Muslimanka iz Dušća, u fabrici „Varda“. Nakon što su prvi Muslimani, uključuijući njenog muža odvedeni iz Dušće i fabrike „Varda“, počela je da se krije u šumi.
„
***
[…] kad se povuko Užički korpus, onda su zla počela po Višegradu nastajati.
***
Došla sam da uzmem ovaj, malo ulja i brašna i da idem dalje gore, jer svako je malo sebi ponio i ide bome pa se snalaziš. Došla sam da uzmem to jutro i da bajagi tu svoju kuću obiđem, jest bila opljačkana sva, ali meni je drago bilo još da dođem, bilo je hrane. To jutro kad sam ušla u kuću, čula sam galamu i pucnjavu, Bože dragi pa šta se ovo dešava ‘vako rano, a došla sam iz šume. […] I idem od svoje kuće, sad ću doći na tu jednu meraju, tamo je komšiluk […]
***
Pošla sam prema tamo gdje sam i pošla kod sa., kod otog Džanke kući. Dolazi, prolazi Leka, nosio je kahvaji beratku. Trkom leti ispred mene. I prošo me je, otišo je gore đe je taj Mustafa Zulčić, đe smo bili u toj kući.
***
Prošo me je. Otišo je gore preda mnom, ja sam za njim. Došo je gore u tu su Sabita kuću. Našo je Mustafa, Mustafa bio Zulčić, slomio je obadvije noge, jer je pravio ‘vako oluke svijetu, po kućama one ograde, i pao je čojek možda na mjesec dana prije toga, i obadvije noge polomio. Uletio je ko hajduk, ko je, on je, izlazi, izlazi da ideš na ‘nako ispitivanje. A on ‘vako veli, jadan, to je bio dobar čovjek, kaže, pa kud ćete me, kaže vidiš da ne mogu kaže na noge. I veli meni, dela mi kaže daj kumo, kaže one štake. Ja mu dofatim štake, čovjek uze ispod ruke, njegova je žena e ‘vako previla ruke, okamenila se, ništa nije progovorila. Do nekolko je rekla meni, ako se sjeća, uzmi te pokućnice Boga ti, pa snesi dolje da Mujo obuje, jer zavoji su na nogama. Ja sam dolje sišla. Druga je tamo, nisam zagledala u onome strahu od sebe, tamo je bila ili je druga, ili treća kuća jedan Pecikoza, huj jel’ Safet se zvao ne znam tačno, znam, Remzija, Remzija. I otud njega išćeraše iz kuće. Poćerali su ga prema toj meraji. A ta je meraja dolje đe je Muje Zulčića kuća. I ja dolazim dolje Boga ti, donosim te pokućnice, reko evo ti ove pokućnice da obuješ, nazuješ na one zavoje. On je sio na svoje korito, ima korito pred vratima. Preko puta je njega Memišević ovaj, Malića kuća, đe je Ibrišim odveden, njegove majke i oca. To sam donijela pokućnice. Oni su se razlećeli, oni nisu išli u grupama dvojica, trojica, pa da dovode ljude, neg’ sve po jedan su dovodili te ljude, đe koga utrefe.
***
Nisam vidila kako su hi dovodili, neg’ pojedinačno, sve je to, kako sam ja došla, tudi su se ljudi skupili. Tudi su doveli kasnije i Memišević Ismeta […]
***
Izišla je njegova majka Smaila i objesila se djetetu o vratu, i kaže hej moj sine, jel’ to i tebe nađoše da te vode. A on njoj samo ‘vako, sago glavu preda se i veli, idi majko u kuću, idi majko u kući, ona ne može da se od njega odmakne.
***
Bio mi je Safet Žiga, komšija, Rešid Gadžo, to su mi bližnje komšije. Bio je Nuhanović Midhat, da li je tako, da li, mi ga zvali Mido, mlađi je to čovjeka. Omera su Đilbasa doveli, jednoga Nezira Paju, sve je to svedeno ‘vako isto u grupu jednu na tu meraju. I odatle su hi zajmili prema pilani, to je dolje pruga, isto ko ovce pred sobom, i oćerali su te ljude. Tada je reko Rešid Gadžo mojoj jetrvi Fatimi, idi mi molim te donesi naočale ako mi šta trebadnu, da mogu nešto pročitati. Ona je donijela. Reko je Hamed Repuh svojoj ženi, ne znam ni kako mu se žena zove, oni su iz Repuševića, ali tu su bili kupili kuću, al’ bili su onaj, skorašnji, pa nisam hi toliko ni upoznala. Idi mi donesi lijekove ako mi trebadnu da, da popijem. Oni, ne znam ko je od njihke progovorio, ne trebaju tebi lijekovi, mi ćemo vaske vratiti samo da vas ispita., ispitamo, to je tako bilo.
***
Ja nisam viš’ ni gledala. Znaš šta su nam rekli, da nam jebu Boga, ulazite u kuću, i to ne znam koji je govorio, ulazite u kuću, ako vas rane reći ćete da smo mi, e ‘vako su nam rekli.
***
Nikad, nikad, ni danas danile ne znamo šta se s otim ljudima dešava. Njihove porodice bi željele da znaju đe su ti ljudi, da hi bar sahrane, ako su mrtvi. Ako su živi daj da hi, da vide đe su ti ljudi. Ni danas danile se ne zna za te ljude […]
***
„
(Iz transkripta svedočenja Svedokinje OK-17 u predmetu „Oliver Krsmanović“ pred Sudom BiH)
Svedokinja je neko vreme ostala u svojoj kući, a onda pobegla iz Višegrada.
Bosanska Muslimanka iz Sendića. U maju 1992. godine, srpske snage su zapalile obližnje selo, a ona je pobegla u Višegrad.
„
***
Ne sjećam se datuma, mi smo bili u, u onoga Remzana Sjutrovića kući i mi smo pošli da onaj, da hljeb ispečemo, potkuhale smo hljeb i pošle da ispečemo hljeb ujutru je magla bila. Samo je se najedamput začuo pucanj odozgo sa Uništa i sa, sa Banpolja. I najedamput ono ukoliko je počelo pucanj odozgo utoliko je počelo dolje i, i da se prosipaju vojska Republike Srpske.
***
Počeli su dolje ubijali su muškarce koga su stigli, koji je god muškarac bježo ubili su ga. Koji nije bježo koga su ono odma ufatili s nama su sa ženama i sa djecom poveli.
***
Povedeni smo negdje da nas oni, da nas evakuišu negdje. I mi smo kad smo došli i bilo je žena i djece i muškaraca i bio je sad Hamed Repuh, nepokretan. Žena ga je u kolicima gonila, došli smo do, do birova. Tu je bila barikada.
***
Tuj, tuj je bila barikada tuj su odvajali.
***
E tuj smo, tuj su nas odvajali muškarce su vraćali a žene i djecu su pustali da idemo na Bikavac.
[…]Šta je bilo s tim muškarcima?
Nikad ništa se ne zna.
***
Ja koliko znam ovi što, što je nestalo tad nikad se ništa ne zna.
***
„
(Iz transkripta svedočenja Svedokinje OK-6 u predmetu „Oliver Krsmanović“ pred Sudom BiH)
U julu iste godine je sa detetom pobegla iz Višegrada.
Bosanska Muslimanka iz Dušće, tekstilna radnica. Pripadnici srpski snaga odveli su njenog supruga Midhata Nuhanovića u junu 1992. godine.
„
***
13. juna, ne znam. Samo su rekli da moramo da izađemo svi iz Dušće, tako i u mene muž je isti taj bio tu u kući, i nas su prema gradu da izađemo.
***
Da, da izađemo i da ono, da je konvoj i da možemo da idemo prema Olovu, tako smo mi otišli prema Olovu. I onda smo mi krenuli iz Dušća svi, baš je bio moj muž i došli smo do garaža, znači izlaz iz Dušća do garaža i tu su, vojska je naišla, ja sam dvoje djece nosila, znači svekar mi je bio nepokretan, svekrva je njega u kolicima vozila, tako da sam ja djecu, i mog su muža ono, on je nosio jedno dijete, ja sam drugo, i oni su naišli, njih još pet, šest ljudi, ja se stvarno ne sjećam ni imena ne znam…
***
I njega su vratili prema Dušću, a nas su prema gradu.
***
[…] njega i još pet, šest ljudi znači.
***
[…] od ovih ljudi koji su vraćeni, bio je kako se sjećam Osmo Demir, samo ime jedno.
***
[…] samo su hi vratili znači prema Dušći su njih vratili, a mi smo prema gradu, i otad se nikad ništa viš’ za njega ne zna.
***
„
(Iz transkripta svedočenja Semaide Nuhanoviću u predmetu „Krsmanović Oliver“ pred Sudom BiH)
Semaida Nuhanović je sa ostalim ženama i decom u konvoju autobusa i kamiona prebačena u Olovo. Svog muža i ostale muškarce nije više videla.
Bosanska Muslimanka iz Dušće, supruga Safeta Žige. Svedoči o događajima iz juna 1992. godine, kada su pripadnici srpskih snaga odveli njenog muža u nepoznatom pravcu.
„
***
Mislim da je bila 1992. godina. Ja sam sa svojim mužem i četvero djece živjela u mjestu Dušće, Višegrad. Znam da je u Višegrad prvo došao jedan korpus srpske vojske iz Užica i bio je jedno vrijeme u Višegradu. Čim se to počelo dešavati ja sam djecu poslala u Njemačku, a ja i moj suprug Žiga Safet smo ostali u svojoj kući. Preko dana narod se nalazio u kućama, a čim počne sumrak sav narod je odlazio u šumu i vraćao se ujutru.
***
Sutradan, sad mi dođe sjećanje, možda je bilo 13-ti ili 14-ti juni ili juli ‘92-ge godine, bio je utorak, u selo dolazi Lukić Milan sa još dosta vojnika, a svugdje oko sela je bilo još vojnika. Pred moju kuću je došao lično Lukić Milan sa 10-tak vojnika, rekao mi da će nas sve popaliti, na šta sam mu ja odgovorila da pale, jer im se pružila prilika i da je sad iskoriste. On mi nije ništa rekao, odmakao se od mene. Zatim su ispred moje kuće okupili oko 10 do 15, a možda i više muškaraca iz Dušća, među kojima je bio moj muž Safet. Pored mog muža Safeta bili su još Zulčić Mujo, Gadžo Rešid, Memišević Ismet, jedan Remzija, Repuh Hamed, dok se ostalih imena sada ne mogu sjetiti. Kad su ih okupili, odveli su ih prema Vardi i od tada ja ništa više nisam čula niti za svog muža Safeta, niti za te ljude. Kasnije sam čula da su možda odmah strijeljani, a pričalo se da su ih na centrali bacali u turbine. Uglavnom nikada nisu pronađena njihova tijela.
***
„
(Izjava Džamile Žige pročitana tokom glavnog pretresa u predmetu „Krsmanović Oliver“ pred Sudom BiH 17.2.2012. godine)
Sa drugim žena i decom odvedena je do Olova, a zatim u Moštare. Svoga muža i ostale odvedene muškarce nije više videla.
OŠ „Hasan Veletovac"
Pred sudom BiH, za prisilni nestanak muškaraca iz Dušće, Haništa i Rodić Brda, pored drugih zločina, osuđen je Oliver Krsmanović, pripadnik 2. podrinjske lake pešadijske brigade, na 18 godina zatvora.
Za prislini nestanak muškaraca iz OŠ „Hasan Veletovac“, pored drugih dela, osuđen je Boban Šimšić, pripadnik rezervnog sastava policije Policijske stanice Višegrad, na 14 godina zatvora.
Za prislini nestanak muškaraca iz Kibernika, pored drugih zločina, osuđen je Vitomir Racković, pripadnik Teritorijalne odbrane Srpske opštine Višegrad, a kasnije i pripadnik IV čete Višegradske brigade, na 10 godina zatvora.
Huso Delibašić Bosanski Musliman iz Rodić brda. Dana 29.5.1992. godine odveden je iz svoje kuće u pravcu Višegrada. Od tada mu se gubi svaki trag.
Ševal Zukić Bosanski Musliman iz Rodić Brda, radnik u fabrici „Partizan“. Dana 29.5.1992. godine zaustavljen u blizini svoje kuće dok je vozio kola i odveden
Fajko Lončar Bosanski Musliman iz Rodić Brda. Odveden je iz Rodić Brda neutvrđenog datuma u proleće 1992. godine. Od tada mu se gubi svaki trag.
Fadil Zukić Bosanski Musliman iz Rodić Brda. Dana 17.6.1992. godine, odveden je iz svoje kuće u zgradu SUP-a u Višegradu. Poslednji put je viđen otprilike
Hamed i Husein Tvrtković Bosanski Muslimani iz Kabernika, otac i sin. Dana 12.6.1992. godine odvedeni su iz svog sela u pravcu Donje Lijeske i od
This website was created and maintained with the financial support of the European Union. Its contents are the sole responsibility of the RECOM Reconciliation Network and do not necessarily reflect the views of the European Union.
© Glas Žrtava