„Bunker“ i „Planjina kuća“

Vogošća je jedna od deset sarajevskih opština, smeštena severno od grada Sarajeva. Početkom 1992. godine, Jovan Tintor je imenovan za predsednika srpskog kriznog štaba u toj opštini. Srpska opština Vogošća proglašena je u martu ili aprilu 1992. godine.

Početkom marta 1992. godine, i bosanski Muslimani i bosanski Srbi postavili su barikade na područjima u kojima su bili većinsko stanovništvo. Nakon što su podignute barikade oko sela Svrake, JNA je lokalnim Srbima podelila velike količine oružja. Tokom proleća, stanovništvo sela Svrake, koje je bilo pretežno muslimansko, organizovalo je noćne straže.

Dana 3. 4. 1992. godine, grupa naoružanih Srba napala je policijsku stanicu u Vogošći, razoružala policajce muslimanske nacionalnosti i odnela sve oružje koje se tamo nalazilo. Od 4. do 17. 4. 1992. godine, srpske snage su zauzele veći deo opštine Vogošća. Zgradu opštine opkolili su pripadnici TO, a predsednik Kriznog štaba Srpske opštine Vogošća Jovan Tintor podigao je srpsku zastavu navrh zgrade. Uveče 2. 5. 1992. godine, vojne formacije koje je organizovao SDS su, zajedno sa JNA, krenule u napad na selo Svrake. U napadu koji je trajao dva dana ubijen je jedan meštanin, četiri osobe su ranjene, a 36 kuća je razoreno.

Po preuzimanju vlasti u Svrakama, srpske snage su nastavile da isteruju nesrbe iz njihovih domova u celoj opštini. Nekoliko srpskih paravojnih i dobrovoljačkih grupa, među kojima su bili i šešeljevci, učestvovalo je u borbenim dejstvima u Vogošći, zajedno s vlastima bosanskih Srba. Opštinske vlasti Vogošće dodeljivale su sredstva paravojnim formacijama, pa ih čak i nagrađivale za usluge.

Dana 4. 5. 1992. godine, lokalni Srbi su preko megafona pozivali seljane, govoreći im da se nikom ništa neće desiti ako odu iz sela. U skladu sa sporazumom koji je kasnije postignut između lokalnih Srba i predstavnika Muslimana, većina muslimanskog stanovništva, koje je brojalo oko 1.000 ljudi, otišla je iz Svraka, preko Semizovca, za Brezu i okolna područja. Uprkos sporazumu, nekoliko uniformisanih Srba zaustavilo je u Semizovcu jedan deo konvoja, u kojem je bilo oko 430 bosanskih Muslimana. Oni su držani u nekoliko zatočeničkih objekata, uključujući i bunker iz Drugog svetskog rata, poznat kao „Bunker“, i „Planjinu kuću“, čiji je upravnik bio Branko Vlačo, pripadnik paravojne grupe „Pauk“.

„Bunker“ je bio betonski objekat, površine od otprilike 36 kvadratnih metara, sagrađen tokom Drugog svetskog rata. Imao je jedna vrata i mali prozor na kojem su bile metalne šipke. Nalazio se blizu reke i lokalnog motela „Kon-Tiki“, koji je takođe bio poznat pod imenom „Kod Sonje“. Motel „Kod Sonje“ služio je kao sedište Kriznog štaba u Vogošći.

Dana 2. 5. 1992. godine, Slavko Jovanović, postupajući u Tintorovo ime, naredio je sinu vlasnika motela „Kod Sonje“ da stavi na raspolaganje odgovarajuće prostorije za potrebe SJB i TO Vogošća, radi saslušanja privedenih lica. Između 70 i 80 zatočenika iz Vogošće, Svraka i Semizovca prebačeno je u „Bunker“.

U „Bunkeru“ je bilo veoma mračno, hladno i vlažno. Zatočenici su spavali na prljavom betonskom podu. Dana 16. 5. 1992. godine ili približno tog datuma, stražari su doneli sportske strunjače, ali one su bile sasvim mokre od kiše. Smeće i otpaci iz motela „Kod Sonje“ bacani su s brda i gomilali se oko „Bunkera“. Zatočenicima je davano malo hrane, a stražari su odlučivali ko će je dobiti, a ko ne. Ponekad su hranu namenjenu zatočenicima davali psima. Kako je broj zatočenika rastao, stražari su u prostoriju stavili kofu za vršenje nužde, koja ponekad nije pražnjena danima.

Početkom maja 1992. godine, zatočenici su svakodnevno izvođeni radi ispitivanja i tokom tih ispitivanja su ih tukli. Stražari su pretili zatočenicima i dovodili ljude spolja da ih tuku. Stražari i šešeljevci su u „Bunker“ bacali dimne bombe, suzavac i smrdljive bombe. Zatočenici su odvođeni na kopanje rovova i druge vrste prisilnog rada.

Žene zatočene u „Bunkeru“ bile su izložene seksualnom zlostavljanju.

Po otvaranju zatočeničkog objekta „Planjina kuća“, zatočenici iz „Bunkera“ premešteni su u taj objekat.

„Planjina kuća“ se nalazila između sela Svrake i Semizovca, otprilike 200 metara od puta Sarajevo–Zenica. Kuća je imala garažu, tavan i tri prostrana sprata. Prvobitno je bila privatna kuća, čiji su vlasnici bili Muslimani, Almaš i Miralem Planjo.

Dana 8. 7. 1992. godine, Opštinski sekretarijat za urbanizam privremeno je dao Planjinu kuću na upotrebu Ministarstvu za pravdu, za potrebe Odeljenja zatvora Vogošća.

Od avgusta 1992. godine, tamo su bili zatočeni uglavnom nesrbi, uključujući žene i decu. Naoružani vojnici i policajci u maskirnim uniformama obezbeđivali su „Planjinu kuću“ sve vreme.

Hrana u „Planjinoj kući“ bila je loša. Neki zatočenici su spavali na raspoloživim krevetima, drugi su spavali na podu ili na stepenicama. Neki zatočenici zatvarani su u malu samicu.

Siniša Ɖurđić i Nikola Jovanović, Tintorov lični vozač, tukli su zatočenike i dovodili svoje prijatelje da gledaju zlostavljanje. Stražar Dragan Damjanović je često prisiljavao zatočenike da jedni druge tuku palicama. Mentalno oboleli zatočenik zvani Pinjo psovao je srpske stražare, koji su ga zatim tukli dok nije izgubio svest. Istog popodneva, Vlačo je došao u „Planjinu kuću“ i, nakon što su mu stražari rekli šta je Pinjo rekao, udario ga je pištoljem, od čega je Pinjo pao. Ponekad su vikendima pijani dobrovoljci iz Srbije dolazili u „Planjinu kuću“ da tuku i zlostavljaju zatočenike. Te osobe su zatvorski stražari zvali „vikend četnicima“. Ramiz Mujkić ih je video kako teraju jednog zatočenika da jede opuške od cigareta.

U Vogošći je 18. 6. 1992. godine uvedena radna obaveza za sve građane. Dana 10. 8. 1992. godine, Ministarstvo pravde Srpske Republike BiH dalo je saglasnost za „povremeno korištenje zatvorenika za izvođenje građevinskih i drugih radova“. Od kraja avgusta do kraja januara 1993. godine, srpske snage su zatočene nesrbe odvodile iz „Planjine kuće“ na linije fronta i prisiljavale ih da grade bunkere za srpske vojnike, kopaju rovove, nose municiju, cepaju drva, traže nagazne mine, nose leševe, kopaju grobove ili da služe kao živi štit. Na taj način ubijeno je najmanje 16 zatočenika, a jedan broj je povređen.

Neutvrđenog datuma u prvoj polovini juna 1992. godine, uniformisani i naoružani pripadnici srpske vojske izveli su 28 zatočenika u dve grupe. Oni su odvedeni u nepoznatom pravcu i ubijeni pucnjima iz vatrenog oružja.

Dana 23. 10. 1992. godine, predstavnici Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (MKCK) došli su u „Planjinu kuću“ i registrovali zarobljenike koje su tamo zatekli. Neki od njih razmenjeni su nekoliko dana kasnije. Svi zatočenici su razmenjeni do kraja februara 1993. godine.

„Planjina kuća“

Povezano

Kasarna u Rajlovcu

Dana 22. 2. 1992. godine ili približno tog datuma, u Rajlovcu je osnovana srpska opština koju su činila sela s mešovitim stanovništvom, uključujući većinski muslimansko

»

Ahmed Hido

Izjava data Tužilaštvu MKTJ 28/29. 2. i 1/3. 3. 1996. godine. Bosanski Musliman iz sela Svrake, radnik u fabrici automobila. Po padu sela Svrake 3.

»

Bego Selimović

Izjava data Tužilaštvu MKTJ 21. 6. 1997. godine. Bosanski Musliman iz Gornje Bioče, radnik obezbeđenja. Napad na njegovo selo počeo je 29. 5. 1992. godine.

»

Eset Muračević

Izjava data Tužilaštvu MKTJ 24. 2. 2011. godine. Bosanski Musliman iz sela Svrake, sekretar mesne zajednice. Svedoči da su paravojne formacije SDS-a napale Svrake 2.

»

Ferid Ćutura

Svedočio je u predmetu Branko Vlačo pred Sudom BiH 20. 11. 2013. godine. Bosanski Musliman iz sela Svrake. Dana 13. 5. 1992. godine zatvoren je

»