Operacija „Oluja“
Hrvatska vojska (HV) je 4.8.1995. godine na teritoriji Republike Srpske Krajine (RSK) započela vojnu operaciju „Oluja“, u cilju preuzimanja kontrole nad celom teritorijom RSK. Glavni
Menu
Zarobljenici su iz kasarne prebačeni na farmu svinja na Ovčari, gde su iskrcani iz autobusa i držani u hangaru. Svi iz autobusa, izuzev četiri dezertera iz JNA, među kojima je bio Hajdar Dodaj, morali su da prođu kroz špalir. Oni su jednom oficiru JNA rekli da su oni vojnici JNA koji su bili u zatvoru u Vukovaru. Skoro svi zarobljenici su, pri izlasku iz autobusa, prisiljeni da prođu kroz špalir od oko 30 srpskih vojnika koji su ih okrutno tukli raznim predmetima, uključujući drvene štapove, kundake, motke, lance i štake, i pritom ih vređali.
U hangaru, zarobljenici su morali da se naslone na zid, s podignutim rukama i raširenim nogama. Vojnici su neke zarobljenike udarali gvozdenim šipkama i kundacima i šutirali. Dragutin Berghofer je video kako nekoliko vojnika kundacima, gvozdenim šipkama, motkama, lancima i policijskim pendrecima tuče Sinišu Glavaševića, novinara Radio Vukovara. Emil Čakalić je video kada su petorica ili šestorica vojnika tukla Damajna Samardžića. Svedok P-31 je video kako vojnici udaraju Čemana Saitija, skaču mu po stomaku i leđima i lupaju mu glavu o betonski pod. Svedok P-11 i Vladimir Dada Đukić, koji je bio ranjen u obe noge, tučeni su na ulazu u hangar Đukićevim štakama. Martin Došen, muž Ljubice Došen, iz bolnice je dovezen kamionom, jer je bio paralizovan.
Milan Grejza
Hrvat iz Vukovara, zapovednik saobraćajne policije. Kao ranjenik je odveden iz vukovarske bolnice, prvo u kasarnu JNA, a zatim na poljoprivredno dobro Ovčara, gde je ubijen. Njegovi posmrtni ostaci nisu pronađeni do kraja 2020. godine.
Sandra Grejza
Svedočila je pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu u predmetu „Miroljub Vujović i drugi“, 5.7.2005. godine.
Hrvatica iz Vukovara, službenica. U novembra 1991. godine je bila na godišnjem odmoru sa sinom, dok je njen muž Milan Grejza, zapovednik saobraćajne policije, ostao u Vukovaru.
„
[…] On nije mogao dobiti godišnji odmor i pošto smo imali malo dijete, ja sam otišla, on je ostao raditi. Ali smo se do 14.11. čuli telefonom, onako, ne svaki dan, ali uglavnom je znao nazvati, pa da pita, kako smo, kako sam ja, kako je dijete, uglavnom bili smo u kontaktu sve vrijeme do, nakon pada, ne znam točno koji je to datum bio, kada su njegovi prijatelji iz policije došli, probojem, ustvari, su iz Vukovara izašli, onda sam sa njegovim zapovjednikom Stipom Poletom razgovarala koji je bio u Zagrebu, on je rekao da je moj suprug ostao u bolnici, da nije mogao hodati, da su oni htijeli da ide on s njima, međutim da nije mogao hodati, jer je bio ranjen. […] A kada mu se to malo, eventualno, ono da je prohodao, pokušali su spasiti hranu iz policije, a pošto je zgrada policije blizu vukovarske bolnice, on je sa grupom svojih prijatelja otišao izvaditi sve što je moguće bilo iz zgrade policije, jer je policija počela goriti, bila je granatirana i gorila je. Onda je tamo zadobio ponovo jednu ozljedu u ruku. I kao takav je ostao ranjen u bolnici i nije mogao jednostavno, probao je ići sa njegovim prijateljima koji su išli. Ostao je u bolnici, bio je ranjen i bilo je nemoguće, bar po pričanjima ljudi koji su bili u bolnici, zajedno sa njim, da on jednostavno nije se usudio, nije mogao hodati. Ne bi mogao dugo, dugo hodati. […] Moja saznanja, to su sve saznanja koja imam, da je iz bolnice odveden u autobusima, autobusima koji su došli odvesti ranjenike. Viđen je u vojarni, u autobusu. Nakon vojarne je bio na Ovčari u hangaru. To mi je posvedočioi moj prijatelj koji se spasio i koji je sada živ. Bogu hvala. Rekao je da ga je video da je bio u hangaru, da je bila jedna grupa koja je, on nije znao meni reći na koji način, da li je bila odvojena, u kojoj je bio i moj suprug. Nisam ga pitala, po kojoj osnovi, da li ima neke logike, zašto je bio odvojen sa tom nekom grupom drugom zarobljenika ti koji su odvedeni iz bolnice. On je rekao, ne znam, ali je bio odvojen. Nakon toga su njega odveli iz hangara i on više dalje ništa ne zna, ali zna da je moj suprug ostao u hangaru. A to je bilo negdje oko 11 sati. […]
Posle rata, Sandra Grejza se vratila u Vukovar.
Damir Jurela
Hrvat iz Vukovara, pripadnik odbrane Vukovara. Kao ranjenik odveden je 20.11.1991. godine iz vukovarske bolnice na poljoprivredno dobro Ovčara, gde je ubijen iz vatrenog oružja i pokopan u masovnu grobnicu. Njegovi posmrtni ostaci su ekshumirani 12.9.1996. godine na Ovčari,identifikovani DNK metodom, 12.10.1998. godine i predati porodici, posle čega je sahranjen na groblju Mirogoj u Zagrebu.
Zlata Jurela
Svedočila je pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u u predmetu „Miroljub Vujović i drugi“, 5.7.2005. godine.
Hrvatica iz Zdenčeca kod Čazmara, živela je sa suprugom i sinom u Vukovaru. Defektološkinja u penziji. Pre rata je radila u školskom dispanzeru Medicinskog centra Vukovar, ali je zbog manjka radnika tokom leta 1991. godine prebačena u vukovarsku bolnicu.
„
[…]Moj sin je imao povredju koljena […] Nisam očekivala da ću morati to reći, da će doći do ove situacije. Mislim da su došli u ponedeljak, to je čini mi se bilo 18. i bili su, normlano do 20. dok mi nismo otišli u evakuaciju, Znači, tri dana smo čekali na evakuaciju. […] Rano ujutro, možda negde oko šest sati, išla je jedna sestra, normalno, prostorijom i govorila: zdravstveni radnici, svi pred gipsaonu. Lakše ranjenici, svi na sporedni ulaz hirurške ambulante. I normalno, mi smo svi, koji imamo šta pokupiti, kakvu vrećicu ili nešto uza se – ponijeli, pošli na određena mjesta. Prije nego što sam ušla u tu prostoriju, koju su zvali gipsaona, došla sam do mog sina i pitala, da li treba novca, Rekao je da ne treba, da ima četiri tisuće i da mu je to dovoljno do Zagreba. […] Ja sam produžila sa ostalim zdravstvenim radnicima u tu gipsaonu. Tu je nastao neki mali košmar, ko je zdravstveni radnik, ko nije, da li se to odnosi i na spremačice ili ne i u tom košmaru, dvije žene, vjerojatno spremačice, su pošle prema vani. Ispalo je da oni nisu zdravstveni radnici. Međutim, netko ih je vratio i rekao da nema nikakvog izlaženja, da svi moramo strogo čekati majora Šljivančanina da dođe i da nam da nekakve informacije u vezi evakuacije. […] Naišla je jedna sestra i veli meni: i tvoj sin je odveden tamo. Pojam vojarne je za nas bio strava i užas. Znali smo ko je u vojarni, da su tu vojska, jugo vojska, da su tu domaći Srbi, da su tu rezervisti. Svo to vrijeme po onom što nam je dopiralo do ušiju, nije se ništa lijepo čulo. Ko god je odveden u vojarnu, više mu se trag izgubio. […] Ja, kada je ta žena rekla, rukom mi je pokazala kuda su odvedeni, ja sam potrčala prema ulici, prema Gundulićevoj ulici. Zaustavio me je skoro pred samim izlazom jedan stariji muškarac u vojnoj uniformi, koji je u to vrijeme bio stariji nego što sam ja sada. Nešto mi je psovao, vikao i uglavnom me je vratio natrag. Nije mi dozvolio da izađem na tu ulicu, mada u toj ulici više nije bilo autobusa. Oni su već, vjerojatno bili u vojarni. […] Autobusi su se još neko vrijeme punili i onda smo krenuli. Svi smo bili šokirani, jer većina nas nije po tri mjeseca izlazila iz bolnice. Kada smo vidjeli grad, mrtve okolo, životinje, sve je to tako bilo, drveća porušena, dobro da ne govorim o tome, to je strašno izgledalo, za nas je bio strašan šok. […] Došli smo u sumrak u Mitrovicu. […] I ja sam kao peta ili šesta ušla u tu prostoriju i ulaskom u prostoriju čujem pitanje: šta je sa ranjenicima iz bolnice? Odgovor je glasio: poslao sam ih da beru ljubičice. Mene je taj odgovor jako zbunio, prepoznala sam glas majora Šljivančanina. Bila sam jako zbunjena. Izašla sam van, misleći da ću vani možda na svežem zraku dobiti nekakav odgovor, da će mi se nešto nametnuti kao odgovor. Razmišljam, jedanaesti mjesec je, ljubičice su u korijenu, korijen je u zemlji, pa nije valjda moguće da su ih poubijali ili zakopali. To mi je bilo prezvijerski, nisam uopće mogla prihvatiti i to sam mišljenje uspjela nekako odbaciti od sebe. Bilo mi je drago da sam to uspijela.[…]“
Iz Sremske Mitrovice je 21.11.1991. godine, preko Bijeljine, sa grupom civila prebačena u Zagreb gde je oslobođena.
Jovan Dulović
Svedočio je pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu u predmetu „Miroljub Vujović i drugi“, 1.10.2004. godine.
Srbin iz sela Vrelo kod Lipljana, kasnije živeo u Beogradu, novinar. U jesen 1991. godine je kao izveštač „Politike ekspres“ boravio u Vukovaru, u kući porodice Pajić koje se nalazila u delu grada Sajmište, koji je bio pod srpskom kontrolom. U toj kući se često sretao sa pripadnicima JNA, TO i paravojnih jedinica.
„
[…] Bio sam isped vukovarske bolnice, to je, čini mi se, 20-ti.[…] Ovčara, bolnica, 20.11.91., 11,30. […] Stotine ljudi, bolesnika, ranjenih, zadah smrti, rane zapuštene, mrtvi od sinoć uvijeni u čaršave preko puta poređani između kuća, civili, žene, deca, još se puca po gradu. Uporni snajperisti.[…] Usred bolnice zatičemo Veselina Šljivančanina i lekare bez granice, čini mi se da je Francuz, jeste, Francuz je bio u belom mantilu, što je trebalo da bude znak raspoznavanja. Tu je bilo i novinara puno tu oko njega. Šljivančanin drži govor i kaže: «gospodo novinari, trudimo se da pomognemo našem narodu i da sprečimo ubijanje. Ovo je JNA. Više od 60-70 ljudi koji nisu uopšte ni bolesni sa oružjem su i bombama u bolnici. […] Gledao sam kada su izlazili iz bolnice. To su oni koji nisu bili vođeni u kasarnu ili u «Velepromet» ili tako nešto. To su bile časne sestre i neke bebe i žene, koje su slobodno izlazile i izašle, kako se izlazi desno, a s druge strane su ovi vadili, ja nisam video lično, ali su mi to pričali, kako su na drugoj strani izvodili neke druge ljude iz bolnice, u kamione i vozili negde. […] u noćima između 19. i 20. i 21. novembra teritorijalci Vukovara, Stanko, Daca, kapetan Rale i ostali, noću izvodili i streljali zarobljenike, zarobljene Hrvate koji su osumnjičeni za ubistva. Mesto likvidacije je Ovčara, u zagradi zapušten salaš u naselju Petrova gora. Više njih koji su to činili, pričali nam javno, naročito jedan krupni bradonja iz Smedereva, ima još dva brata, čini mi se reče da je Crnogorac, puši na muštiklu, slava mu je upravo bila Sveti Arhanđel, pa kaže: sinoć smo ih od 17 do 01 ubijali, od sedam do jedan noću ubijali na Ovčari i mole, plaču, tvrde da nisu pucali u naše. […] taj bradonja za koga sam posle saznao da se zove, imam ime kako se zove, Slaviša Pavlović iz Smedereva. […]
Taj Ivica Andrić on je učestvovao u tom streljanju na Ovčari. A to zaključujem, sam je pričao, pripit i tu bila su dva oficira, da li Bojkovski ili, imam zapisano, on je došao onako i počeo da puca i da se razmeće, a onda je izvukao, zavukao ruku u džep od pantalona vojničkih, sa strane džepovi, i kaže Nadi: «odi sestro da ti nešto poklonim». Izvuče neko lanče i okači joj oko vrata. Ovoj dvojici oficira koji su sedeli onako skrušeno, pa navuče na prst po prsten, neki prsten i jednom i drugom. Bilo je jasno da su to stvari koje su pokupljene sa stratišta. Meni kaže Ivica: «tebi nijesam ništa poklonio».“
Krajiem novembra 1991. godine je napustio Vukovar i vratio se u Beograd.
Pred MKTJ su za zločine počenjene na Ovčari osuđeni Mile Mrkšić, pukovnik JNA i komandant 1. gardijske motorizovane brigade i Operativne grupe Jug, na 20 godina zatvora; i Veselin Šljivančanin, major JNA; oficir za bezbednost 1. gardijske motorizovane brigade i Operativne grupe Jug , na 10 godina zatvora. Miroslav Radić, kapetan JNA, oslobođen je optužbi.
Apelacioni sud u Beogradu je 14 godina od početka suđenja za zločine na Ovčari potvrdio kazne od 20 godina zatvora pripadnicima TO, Miroljubu Vujoviću, Stanku Vujanoviću i Predragu Milojeviću, kao i kaznu od pet godina zatvora za Gorana Mugošu. Osuđen je i Ivan Atanasijević (posle promene imena Ivica Husnik) na 15 godina zatvora, dok su Miroslav Đanković i Saša Radak osuđeni na pet godina zatvora. Usled smrti optuženog Đorđa Šošića, postupak protiv njega je obustavljen. Nada Kalaba osuđena na 11 godina zatvora. Optuženi Milan Vojinović, Jovica Perić, Milan Lančužanin i Predrag Dragović oslobođeni su.
U odvojenom postupku, Veće za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu je za zločine na Ovčari osudilo Damira Siretu, pripadnika TO Vukovar, na 15 godina zatvora.
Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu je za zločine na Ovčari osudio Petra Ćirića, pripadnika TO Vukovar, na 15 godina zatvora.
Hrvatska vojska (HV) je 4.8.1995. godine na teritoriji Republike Srpske Krajine (RSK) započela vojnu operaciju „Oluja“, u cilju preuzimanja kontrole nad celom teritorijom RSK. Glavni
Srbin iz zaseoka Balići sela Riđani u opštini Orlići. Ubili su ga vojnici HV-a, iz vatrenog oružja, krajem avgusta ili početkom septembra 1995. godine. Njegovi
Srbin iz sela Kolarina u opštini Benkovac. Dana 28.9.1995. godine ga je posle kratke svađe u dvorištu njegove kuće iz pištolja ubio pripadnik 134. domobranske
Srpkinja iz sela Stegnajić u opštini Benkovac. Dana 21.8.1995. godine bila je kod kuće, sa suprugom Miletom Stegajićem, kada su im dva hrvatska vojnika zapretila
Srbi iz sela Kakanj u opštini Kistanje. Ubili su ih vojnici HV-a, iz vatrenog oružja, u kući Uroša Ognjenovića, 18.8.1995. godine. Njihova tela je prvo
Srpkinja iz zaseoka Babići u selu Mokro Polje, opština Ervenik, penzionerka. Živela je sama. Selo nije napustila zbog starosti i lošeg vida i sluha. Pripadnicima
This website was created and maintained with the financial support of the European Union. Its contents are the sole responsibility of the RECOM Reconciliation Network and do not necessarily reflect the views of the European Union.
© Glas Žrtava