Masovna streljanja

U opštini Višegrad su tokom juna 1992. godine počinjena tri masovna streljanja bosanskih Muslimana. Žrtve su odvođene na različita mesta u opštini, postrojavane i potom ubijene vatrenim oružjem. I dalje se traga za posmrtnim ostacima mnogih žrtava ovih zločina.

Mapa relacije „Vilina vlas“-Sase
Mapa relacije „Vilina vlas“-Sase

Dana 7.6.1992. godine, Milan Lukić, rezervni policajac i vođa paravojne grupe „Beli orlovi“/ „Osvetnici“, sa još dvojicom neidentifikovana muškarca, uhapsio je sedam muslimanska civila. Prvo su ih odveli u kuću u blizini hotela „Bikavac“, pa u hotel „Vilina vlas“, koji je bio glavni štav Lukićeve paravojne grupe. Odatle su ih odvezli do Sasa, skrenuvši ka Višegradskoj Župi, rekavši im da ih vode na razmenu.

Po izlasku iz kola, muslimanskim muškarcima naređeno je da krenu preko obližnje poljane, ka obali Drine, koja se nalazila oko 100m dalje. U njih su bile uprete puške i prećeno im je ubistvom ukoliko pokušaju da pobegnu. Nakon kratke rasprave između Lukića i dvojice naoružanih o načinu na koji će ih streljati, na sedmoricu Muslimana otvorena je vatra.

VG-079 je to posmatrao sa druge strane reke. Posle inicijalne paljbe, ponovo su zapucali u vodu nakon što su primetili jednog živog, a nakon toga otišli.

Tog dana su ubijeni Hasan Mutapčić, Hasan Kustura, Amir Kurtalić, Meho i Ekrem Džafić. Preživeli su samo VG-032 i VG-014.

Fabrika „Varda“ s okolinom
Fabrika „Varda“ s okolinom

Fabrika nameštaja „Varda“ nalazila se na obali Drine u Dušču, južno od Višegrada. Dana 10.6.1992. godine ili približno tog datuma, otprilike u 11:00 ili 11:30 sati, Milan Lukić je došao u fabriku u crvenom Pasatu. Sa jednim ili više naoružanih muškaraca je izveo iz fabrike Ramiza Karamana, Ahmeta Kasapovića i supruga Svedokinje VG-042. Oni su kolima odvezeni u nepoznatom pravcu i od tada im se gubi trag.

Kasnije istog dana, Lukić se vratio u fabriku i izveo još sedmoricu radnika. Oni su odvedeni do obale Drine i zatim streljani. Svedok VG-017 se krio u blizini i posmatrao ovaj događaj. Istog dana, neka tela je odnela reka pošto je puštena voda na brani. Sedmorica radnika koji su tog dana ubijeni su Nusret Aljošević, Nedžad Bektaš, Mušan Čančar, Ibrašim Memišević, Hamed Osmanagić, Lutve Tvrtković i Sabahudin Velagić.

Mujesira Memišević iz Dušče je sutradan pronašla telo svog supruga Ibrašima kojeg je i sahranila.

Svedočila je pred Sudom BiH u predmetu  „Krsmanović Oliver“. Dana 10.6.1992. godine ili približno tog datuma čula je pucnjavu dok je bila u svojoj kući udaljenoj otprlike 100 metara od fabrike. Videla je kako Milan Lukić, Rade Stefanović i Oliver Krsmanović izvode iz „Varde“ petoricu radnika, uključujući njenog muža. Svedokinjina deca su dozivala svog oca kada je ispucan jedan rafal po njima. Kod kapije fabrike, izvedeni radnici su na jednu bluzu stavljali svoje dokumente i ličnu imovinu. Potom su odvedeni na obalu Drine. Nakon toga je čula pucanj i rafal pojedinačno.

Sutradan je zajedno sa još jednom ženom tražila tela ubijenih na obali. Odmah ispod fabrike je našla zakačeno telo Sabahudina Velagića, Nusreta Aljuševića i Mušana Čančara. Ispod kapije „Varda“ videla je u vodi još tela, među njima i telo svoga supruga. Na njegovom telu nije bilo drugih povreda osim prostrelne rane u predelu prsa.

Jama Paklenik
Jama Paklenik

U jutarnjim satima 14.6.1992. godine, otprilike 100-150 bosanskih Muslimana sa okolnog područja Bosanske Jagodine, ukrcano je na konvoj od dva autobusa i jednog kamiona, koji je krenuo ka Višegradu. Kod Hotela „Višegrad“ su im se pridružila još tri autobusa i dva kamiona.

Na Išević Brdu konvoj su opkolili naoružani vojnici u maskirnim uniformama, koji su rekli da mladići ne mogu da nastave dalje i da se moraju vratiti. Policajci SJB Višegrad koji su obezbeđivali konvoj su im rekli da ne brinu i da se vraćaju zbog razmene zarobljenika. Stoga je oko 49 muškaraca, bosanskih Muslimana, odvojeno i ostavljeno u autobusima, dok su žene, deca i nekoliko starijih muškaraca peške krenuli ka Olovu.

Izdvojeni muškarci su noć proveli u autobusu parkiranom ispred stanice policije u Sokolcu. Sutradan su odvedeni do fabrike „Sladara“ u Rogatici. Naređeno im je da predaju svoje isprave i dragocenosti, a potom su im ruke vezane žicom. Autobus je stigao do mesta u šumi zvanog Paklenik, na granici opština Sokolac i Rogatica.

Zaustavio se kod zaravni u blizini brda, gde su izdvojeni muškarci primorani da pevaju pesmu „Od Topole pa do Ravne Gore“, a zatim pognute glave, dva po dva, krenu šumskim putem. Otprilike 200 metara dalje, zaustavljeni su, a oko devet vojnika se postrojilo oko jednog žbuna.

Prvoj desetorici bosanskih Muslimana naređeno je da krenu ka postrojenim vojnicima, kada je Predrag Milisavljević na njih otvorio vatru. Pogođeni, oni su pali u jamu koja se nalazila u unutar tog žbuna. Dok su postrojavali drugu grupu muškaraca, Ferid Spahić, koji je bio poslednji u redu, je pobegao. Sa sigurnošću se može reći da je on jedini preživeli.

U avgustu i septembru 2000. godine, iz jame Paklenik ekshumirana su 73 muška tela. Između 45 i 50 se povezuje sa ovim streljanjem.

Povezano